Skidanje sa heroina i lecenje zavisnosti od narkotika

Meni nije bio problem nikada fizički da se skinem, pošto sam ja imao i sam skidanja iz nekih hirova. To mi nije predstavljalo problem. Uspevao sam da održim neko vrlo kratko vreme čistoće. To čisto podrazumeva pušenje samo marihuane. Uspevao sam tako da se održim, ali to je bilo najduže na mesec dana.

Međutim, uvek naidje neki dan u svemu tome kad ja to kažem, mogu danas, a to danas ne dođe nikad. Majka je sasvim slučajno imala kontakta, prilikom odlaska na neki njen put, sa jednom gospodjom čiji je komšija, tačnije sin njihovog kućnog prijatelja, bio ovde na klinici. Taj dečko je takođe bio dugogodišnji narkoman, doduše samo ovisnik o heroinu, za razliku od mene. On je u tom trenutku više od dve godine nakon tretmana u klinici Dr Vorobjev uspeo da ostane čist.

Zatim smo većali, iako sam ja već odlučio tada, pristao sam da me čak vode i na psihijatrijsko odeljenje, da me vežu, da rade sa mnom šta hoće. Sve što se meni tada dešavalo više nije imalo nikakve veze sa onim prvobitnim efektom droge, nekim osećajem lepog. To je bio toliki pokušaj bežanja iz realnosti, da mi je neko tada dao sonu kiselinu, ja bih popio.

Keva mi je predložila da nazovem tog dečka, da se konsultujem, da razmenimo neka iskustva. Ja sam ga nazvao, i nismo preterano dugo pričali, ali iz tog kratkog razgovora sam ja zaključio da ako postoji neki izlaz, da je to to. Jako mi je bilo bitno da razgraničim da li je to metoda u kojoj oni vrše mentalnu blokadu, tačnije ubijanje želje za narkoticima. Ubrzo sam se prijavio ovde na informativni razgovor i prvom prilikom došao na bolničko lečenje.

Nije preterano dugo prošlo, malo više od šest meseci. Kad sam izašao, kao da sam se ponovo rodio, ali sam bio preterano euforičan povodom svega toga. Imao sam utisak kao da mi je neko posle 10 godina nošenja teškog kamena na leđima skinuo teret. Kako vreme prolazi, sve sam sigurniji da neću ponoviti istu grešku.

Ono što je meni bio problem glavni, a to je neki psihološki momenat da ja ne mogu da prestanem da se drogiram, da ne mogu da podnesem to neko normalno stanje svesti. Sada mi to uopšte ne prestavlja problem. Čak, ja više ne vidim neki svoj preterani trud u svemu tome. Kao da su ovde doktori i kompletno osoblje, koje je zaista divno, kao da su oni rešili problem umesto mene. Mada, svestan sam ja da tu postoji i moje borbe, i da bez moje dobre volje, bez saradnje i slušanja nekih njihovih uputstava, koja nisu tipa da moraju roditelji da idu sa mnom i da me drže za ruku, ne bi bilo izlečenja. Savetovali su prestanak boravka sa starim društvom, što je po meni jedan od ključnih momenata u celoj priči.

Moje stanje je stvarno odlično. Fizički sam se popravio, san koji nikada nisam imao dobar, gde sam umeo da bukvalno budem budan po tri, četiri dana sa minimalnim dozama sna, sada se u potpunosti povratio, kao i apetit.

Moje sveukupno stanje je takvo da bih ja, ne preporučio ovo svima koji ovo gledaju i koji imaju takav problem, nego mi je jako krivo što u ovoj državi ne postoji to da država finansira određene slučajeve koji nemaju finansijskih sredstava, a žele da se isčupaju iz problema u kom se nalaze.

Sigurno da rešenje ovog problema neće rešiti sve moje probleme u životu, ali će rešiti problem droge. Za sve te godine drogiranja, kršenja zakona, boravka u zatvoru i svega ostalog sam izgubio jako na svojoj reputaciji. Živim u malom gradu, gde je sredina takva da svako svakog zna, a sada se konkretno nalazim u fazi traženja posla.

Imam jako dobru završenu srednju školu, međutim, to što sam uradio kroz prethodne godine svog života vuče takav rep za sobom da ja ne znam da li ću moći baš skoro da se operem. Ipak, svestan sam da ljudi koji su u toku, i za koje mi je bitno šta misle, znaju kakav sam sad.

Ja u principu ne pričam o tome kad dođe do neke promene, pravim se kao da se ništa nije desilo, pravim se kao da nikad i nije bio problem. Vidne su promene bile, ja tek sad vidim kakav sam bio kada vidim neke svoje stare prijatelje. Žao mi je, žao mi ih je kada ih vidim. Žao mi je što nisu čuli za ovo, žao mi je što možda ne mogu, a žao mi je i nekih što možda neće, ali šta ću.