Drogirao sam se 17 godina heroinom, metadonom i marihuanom

Imam 37 godina, iz Podgorice sam. Drogiram se već nekih 17 godina. Počeo sam sa marihuanom, koju sam pušio nekih četiri godine, da bih zatim prešao na heroin, 1998. negde. Tada sam doživeo prvu apstinencijalnu krizu, i to računam kao početak moje zavisnosti od heroina.

Heroin sam uzimao do 2002. godine, kada sam napravio pauzu od godinu dana, od marta 2002. do marta 2003. Zatim se opet vraćam na heroin, puno više sam uzimao, puno više problema sam imao. Međutim, sve je to nekako išlo do novembra 2006. godine, kada odlazim na metadonsku terapiju. Nisam se zadržao samo na metadonu. Vrlo brzo sam opet počeo da uzimam heroin, a kako nisam uspeo da doživim euforiju kakvu sam ranije doživljavao, počeo sam da mešam heroin sa metadonom i sa Flormidalom.

Te tri stvari sam uzimao sve do dolaska u kliniku Vorobjev. Osnovni razlog zbog čega sam se odlučio za lečenje u klinici Vorobjev jeste taj da sam za to vreme doživeo mnogo loših situacija, video barem desetak smrti, od te kombinacije, heroin-Flormidal, čak i bez metadona. Pojedini moji prijatelji, drugovi, poznanici, njih desetak, je umrlo samo od heroina i Flormidala, bez metadona. To me prilično uplašilo, tako da sam počeo intenzivno da razmišljam o lečenju.

Međutim, nije me samo to podstaklo na lečenje. Podstaklo me to da sam mešajući te tri supstance počeo da gubim sećanje, nisam se sećao gotovo nijedne noći. Pod dejstvom tih suptanci, ja sam počinjao da lažem, da pričam neke fantastične stvari, neverovatne, tako da sam se svako jutro stideo samoga sebe, bilo me je sram. Prvo zbog godina, a zatim i zbog stvari kojih sam pričao. To su bile nebuloze totalne.

Sam fizički izgled počeo je da mi se urušava, a zatim i situacija kući je postajala sve lošija, tako da sam jednostavno jedini izlaz video u lečenju. Međutim, gde da odem? U Crnoj Gori, nažalost, nema nikog ko bi mi ni približno pomogao u trenucima apstinencijalne krize. Onda sam se počeo raspitivati ko bi mogao u tome da mi pomogne najbolje, i nekako sam sa više strana dobio informaciju o klinici Vorobjev u Beogradu.

Nije mi dugo trebalo da se javim na kliniku. Od prvog poziva do mog dolaska, prošlo je samo dve nedelje a ja sam već bio tu. Da nisam došao, pretpostavljam da bih i ja završio kao desetak tih mojih drugova; da bi moj život okončao smrću. U klinici su me dočekali prijateljski. Od običnih čistačica, pa sve do direktora klinike, sa svima sam imao dobar odnos, više prijateljski nego odnos pacijent-lekar. To je mnogo bitno u samom izlečenju. Ja ne bih da sada govorim tačno o samom toku lečenja, jer nisam merodavan, ali ja koji sam toliko godina uzimao psihoaktivne supstance, ako sam se ja mogao, ne kažem izlečiti, već trenutno zalečiti, bez nekih burnih apstinencijalnih sindroma… Gotovo ih i nisam imao, za divno čudo. Prosto da ne veruje čovek. Ako sam ja to uspeo, pretpostavljam da može svako, bukvalno svako, jer ja zaista težeg slučaja od sebe ne znam, niti sam ga ikad upoznao.

Osećam se veoma dobro, već sam završio tretman u klinici, upravo danas, i vedar i čio se spremam da idem kući. Ako imate bilo kakav problem, ja bih vam zaista, ali zaista, punog srca preporučio ovu kliniku, jer će vam pomoći. Daće vam vetar u leđa, vrlo dobar, i vrlo dobru poziciju da ostanete čisti i zdravi, nadam se kao i ja.