Rusi mu izbrisali sjecanje na heroin

REVIA D CRNA GORA

Tridesetogodišnji Podgoričanin prošao pakleni put od narkotika do ponovo rođenog čovjeka.

RUSI SU MI IZBRISALI SJEĆANJE NA HEROIN

Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene.Krizu nijesam ni osjetio. Uslijedili su načini liječenja čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz sećanja, odnosno iz podsvijesti…

Sve je počelo još u srednjoj školi. Htjeli smo da budemo drugačiji. Klinački kompleksi, valjda…Prvi džoint sam zapalio sa 16 ili 17 godina, ne sjećam se tačno. Ot tog dana nijesam prestajao da pušim travu. Kupovao sam i veće količine i prodavao klincima u školi. Mislio sam da sam faca, kaže L.T. tridesetogodišnji Podgoričanin, koji je danas uz pomoć klinike „Dr Vorobjev“ izliječeni narkoman. Pristao je da bez otkrivanja svog identiteta čitocima „Revije D“ispriča o heroinskom paklu kroz koji su prošli on i njegova porodica, ali i o jedinom metodu (isprobao ih je mnogo) koji mu je pomogao da, kako kaže, ponovo ugleda sunce i uživa u svijetu očima normalnog čovjeka. Pristao je da govori u nadi da će njegova priča probuditi i spasiti mnogo koji su se našli u kandžama droge…

Srećna škola mu je, kako objašnjava, pretežno prošla u dimu trave, ali to mu nije bilo dovoljno. Njegova granica bila je, kaže, dok ne poljubi patos. To je ostvarivao miješajući marihuanu s alkoholom i antidepresivima, a onda je „provalio“, „trodon“, tabletu-opijat, po dejstvu sličan heroinu. I pored konstantnog uništavanja mozga i organizma uopšte, uspio je, sjeća se, da maturira s prilično dobrim uspjehom. Bio je jedan od boljih djaka u školi. L.T. je izabrao dobar fakultet. Gimnazija mu je bila dobra odskočna daska…Na prvoj godini fakulteta upoznao je najopasnijeg među drogama-heroin. Sva drogiranja u srednjoj školi bila su „dobra“ odskočna daska, objašnjava, za smrt lično ili heroinomaniju, najstrašniju od svih bolesti zavisnosti. S prvim ispitima došla su i prva šmrkanja.

Imao sam 19 kada sam povukao prvu liniju i osjetio najveću laž.Tijelo je treperilo od zadovoljstva, topio sam se od miline, osjećao ljubav, bezgraničnu ljubav…Volio sam svakog i mislio da me svi vole. U odnosu na heroin sve drugo je izgledalo smiješno, mislio sam da ne postoji problem koji ne mogu da riješim…Nijesam ni slutio  u kakvoj sam zabludi i u šta sam se upleo, priča L.T.

Nedugo zatim našem sagovorniku trebalo je sve više da bi bio srećan i doživio stanje u kom je bio kad je prvi put uzeo heroin. A onda se, kako kaže, to pretvorilo u nemoguću misiju. Koliko god da je ušmrkivao, nije mu bilo dosta. Ekstaze više nije bilo. Sve se svelo na na borbu protiv krize.

Nestalo je onoga što sam smatrao uživanjem…Život mi se sveo na trku za drogom i parama. Ako ne bih uzeo heroin nekoliko sati, počinjali su nesnosni bolovi i najludje misli. Bio sam spreman na sve da bih došao do para. Nijesam imao nikakvih emocija. Bilo me je baš briga za roditelje i ono što oni preživljavaju gledajući kako im sin umire. Nijesam imao nikakvih osjećanja. Prestao sam da volim, zaboravio sam da se smijem i plačem, postao sam zombi. U mojoj glavi je bio samo heroni, otkriva L.T.

Tjerao je, priznaje, oca da pozajmljuje novac za njega. Ustao bi, kaže, znojav, u bolovima, bez boje u licu i nenormalnim pogledom davao ocu do znanja da mora da mu stvori novac. Nekad se dešavalo da ne može da ustane iz kreveta i tada bi otac išao u „nabavku“.

Tražili su od mene da prekinem, da se skinem. U početku sam odbijao da priznam da imam problem s drogom i govorio im da mi pomoć nije potrebna, te da ću sam prekinuti kad budem htio. Onda sam shvatio da mi je, ipak, potrebna njihova pomoć. Nabavljali su mi razne tablete, vodili kod psihijatara koji su se bavili problemima zavisnosti. Bio sam u nekoliko programa, podvrgavan različitim metodama. Poslednji pokušaji bili su blokatori. Pio sam ih godinu dana i za to vreme bio čist, ali čim sam prestao da ih pijem vratio sam se heroinu. Mislio sam da je to kraj i da ću ostatak života provesti u drogiranju i pokušaju da se skinem. Pomirio sam se sa sudbinom i čekao da umrem. Kad sam bio na samom dnu, Bog me je pogledao. Čuvena moskovska klinika „Dr Vorobjev“ otvorila je odeljnje u Beogradu. Slušao sam o njihovoj uspešnosti u lečenju narkomana. Uvjek sam potajno maštao o toj klinici, ali to je bilo i fizički i finansijski daleko, a sad su bili tu. Mojoj sreći nije bilo kraja. Rekao sam ocu i majci da je to rešenje i da će me to sigurno izvući iz pakla. Nije trebalo dvaput da im kažem, sjeća se  L.T.

Majka je, kaže, pozvala kliniku i uspjela da zakaže liječenje. I L.T. je napokon otišao po spas u Beograd. Bolnica se nalazi u Zemunu. Kad je ugledao vrata ustanove, osjećao se, priznaje, kao da je na vratima raja. Preporod je trajao 21 dan.

Na klinici rade samo ljekari iz Rusije. Metode su potpuno drugačije od svega za šta sam dotad čuo. Prvi dan su mi radili detoksikaciju. Uspavali su me na nekoliko sati i izvukli sav otrov iz mene. Krizu nijesam ni osjetio. Uslijedili su načini lečenja, čiji je cilj bio da mi izbrišu drogu iz sjećanja, odnosno iz podsvijesti. Pretposlednjeg dana radi se posebna procedura. Dali su mi injekciju…Ležao sam dok su se smenjivale slike iz svih perioda mog života, od detinjstva do tog dana. Vidio sam svašta, prolazio kroz neke tunele, vozio se liftovima, a onda sam čuo neke glasove koji su mi govorili da uzmem drogu. Mislim da sam odbio, jer sam za vrijeme lečenja shvatio da je droga smrt i kad sam pomislio na drogu, pluća su prestala da mi funkcionišu.

Mislio sam da umirem, možda sam čak i umirao, nemam pojma, ali sam odjednom progledao i vidio ljekare oko sebe. Mojoj sreći nije bilo kraja, bio sam živ. Radovao sam se životu, po prvi put otkad sam zakoračio u pakao narkomanije, priča L.T.

Ljekari su mu tada, kaže pružili ruku, čestitali i rekli:“ Sad si ponovo rođen! Droga je prošlost, izbrisali smo ti je iz glave i vrijeme je počneš novi život“!

-I stvarno je tako i bilo…Potpuno sam zaboravio osjećaj koji izaziva droga i što je najbitnije izbrisali su mi „crva“ nikad više nijesam razmišljao o heroinu. Počeo sam da vodim normalan život, da mislim o porodici, poslu, o svemu onom o čemu razmišlja normalan čovjek.