ALO NOVINE
Ovo pitanje nažalost postavljaju sebi mnogi roditelji i bližnji čije su se porodice susrele s problemom zavisnosti. Mnogi počinju da okrivljuju sebe i smatraju da do toga ne bi došlo, da su ga strožije vaspitavali ili mu posvećivali više vremena. Zaista u bolnici često čujemo priče koje počinju približno ovako: „On je bio dobar sin, dobar učenik, bavio se sportom, nismo mogli ni da zamislimo…“ Zašto bukvalno kroz godinu dana ovog čoveka više ništa ne interesuje, on je zatvoren, nervozan, grub, sve vreme nekuda žuri, obmanjuje druge? Zato što su narkotici takva sila koju čovek nije sposoban da kontroliše. Postoji nekoliko poznatih izraza koji prikazuju suštinu bolesti.Pred heroinom su svi jednaki. Ko jednom okusi suze maka, plakaće ceo život. Jednom narkoman je uvek narkoman.
Iz radoznalosti, zbog lošeg društva i neiskustva čovek ruši svoj život. Prvih tri do pet godina ne smatra sebe bolesnim, aktivno dokazujući svima da nema problem s narkoticima i da sve drži pod kontrolom. Kasnije, kada je zadovoljstvo od narkotika oslabilo, počinje otrežnjenje i spoznaja da su izgubljene najbolje godine, reputacija, poverenje bližnjih, zdravlje, novac. Ali svejedno ga narkotici primamljuju i počinje niz bezuspešnih pokušaja da se zaustavi mašina smrti. Da li postoji izlaz iz ove situacije? Evo priče jednog pacijenta.
„Heroin sam počeo da uzimam 1998. godine, što znači da sam zavisnik već 13 godina. Pokušao sam da se lečim na različitim mestima, u komunama, kod doktora, psihologa. Hteli su da objasne ovaj težak problem pomoću edukacije. Na kraju je majka pronašla bolnicu „Doktor Vorobjev“. U početku nisam pristajao na lečenje, zbog toga što nisam verovao u medicinsko izlečenje ovog problema. Probao sam sam sebe da izlečim. Podizao sam velike gotovinske kredite, štedeo novac za implant… ali sav novac sam trošio na narkotike. Zatim sam otišao kod roditelja i rekao im da se predajem u njihove ruke i da ću poći u bolnicu. Bio sam skeptičan, jer sam tokom razgovora s doktorom saznao o novim terminima i terapijama za koje ranije nisam čuo. Očekivao sam da će me obmanjivati, da žele lako da zarade novac. Pomislio sam: nema veze, odležaću 15 dana zbog svojih. A dalje ću sam. Uglavnom, potpisao sam šta je bilo potrebno. Primljen sam u bolnicu. Dobio sam cimera, krevet. Već sam imao krizu. Dali su mi infuziju i lekove. Od sledećeg jutra, kada sam se probudio, moje mišljenje je počelo drastično da se menja i zaista sam počeo da verujem u ovaj način lečenja. Nisam osetio nikakav bol, nisam imao krizu. Malo sam bio pospan, a to je verovatno zbog terapije. Tako mi je bilo prva četiri dana, stalno sam bio pod terapijom, a već kroz četiri dana otvorio mi se apetit, dobro sam se osećao. Onda su počele nove terapije za lečenje želje za drogom, specijalni filmovi, aparati, hipnoza. Svaki dan sam se osećao sve bolje, a na narkotike nisam uopšte ni pomišljao. Na kraju su mi uradili proceduru s hipnozom – mentalnu blokadu. Ne mogu rečima to da opišem, to je mnogo informacija, energije, emocija. Video sam ceo svoj život, sve greške, roditeljske suze. Narkotici su mi se zgadili. Ne samo ja, već i ostali „saborci“ ovde – svi smo imali slični izraz lica kad smo izašli s te terapije – osmeh od uha do uha; to je jedinstveno iskustvo, osećaj da si ponovo normalan čovek. Izašao sam siguran iz bolnice: poštovaću sva pravila lečenja, zato što hoću normalno da živim.“
Zavisnost nijepresuda. Izlečenje je moguće.