Hot-line LECENJE ZAVISNOSTI

SOS KANAL

Voditeljka: Imamo nekoga na vezi. Halo, dobar dan!

Gledalac: Dobar dan.

Voditeljka: Vaše ime i odakle nas zovete, ukoliko želite da se predstavite. Naravno, ne morate ukoliko ne želite. Vaše pitanje?

Gledalac: Iz Beograda zovem. Hteo bih da pitam, po čemu čovek može da zna da li je alkoholičar i koliki je period neophodan da čovek, da tako kažem, postane zavisnik?

Voditeljka: Koliko vremenski dugo mora da konzumira, pretpostavljam alkohol?

Gledalac: Da, da, i uopšte, koliko je nophodno često konzumirati alkohol da bi se za nekoga moglo reći da je alkoholičar?

 

Voditeljka: Dobro, hvala svakako na uključenju, dobićete i odgovor.

Dr Igor Boljbuh: Da, da, to je moje omiljeno pitanje. Ko je alkoholičar, a ko nije? Znači postoji nekoliko medicinskih kriterijuma. Jedan od prvih simptoma je gubitak kontrole. Većina ljudi koji nisu alkoholičari su ravnodušni prema alkoholu. Ako ima priliku, čovek nazdravi, popije sa društvom, na slavi ili negde, jednu, dve, tri čašice. Međutim, normalan čovek, on apsolutno jasno ima tu granicu, on zna  posle dve, tri čašice  da pređe na gazirano piće ili na kafu ili na sok. I naravno taj čovek kontroliše sebe u stanju opijenosti. Sledeći simptom, promene psihičkog i fizičkog stanja, promene ponašanja u stanju opijenosti. Normalan čovek, ako je popio malo više, on kontroliše sebe, zna kad treba ići kući, kad treba leći spavati, da ne treba da se svađa, da ne treba u tom pijanom stanju da vozi automobil, seče drva, radi sa kosom u dvorištu i tako dalje. Kad se kod čoveka pojavljuju u pripitom stanju te neke ideje da radi nešto opasno, da se svađa, raspravlja, da dokazuje svoju istinu, to je isto neki zabrinjavajući znak koji pokazuje da, što kažu u narodu, pod dejstvom alkohola čovek postaje druga osoba. To isto pokazuje da su se tu već pokrenuli neki elementi zavisnosti. Kasnije će dolaziti, klasika, ta fizička i psihička zavisnost. Kada čovek popije mnogo, sledećeg dana njemu bude loše od alkohola i jedini lek koji njemu pada na pamet je da popije malo pivce, samo da vrati sebe u normalno stanje da bi mogao da funkcioniše. To je stadijum kad pacijent ima fizičku zavisnost od alkohola. Psihička zavisnost je neka non stop želja, potreba. Kad čovek ima tu potrebu njemu je dovoljno najmanje neke prilike. Posvađao se kod kuće, pozvao ga neko od prijatelja u kafanu. Kad dolaziš sa posla kući vidiš komšija pije, kažeš mu :“Zdravo komšija kako si?“ Faktički sve više vremena je čovek pijan, pijan, pijan…Na kraju krajeva to stanje trezvenosti, to stanje bez alkohola za njega postaje kao nenormalno stanje, i tu je već klasika alkoholne zavisnosti.

Voditeljka: S obzirom da je upravo nas gledalac pitao to, kako, pretpostavljam da ima nekoga ko konzumira alkohol, pretpostavljam svakodnevno. Da li se posle nekog određenog vremenskog perioda može reći upravo za tu osobu da ima itekako problema sa alkoholom i na koji način joj možda pomoći da shvati da ima problema sa alkoholom.

Dr Igor Boljbuh: Ja mislim prvo ko primećuje da taj čovek ima problema, to su bližnji koji su nastradali od toga, zato što verovatno obično to dolazi posle nekih 25, kad čovek napuni 25, 30 godina. Tada je očigledno da se njegov sistem pijenja razlikuje od svih ostalih ljudi, da svaki put kad popije, sve se na neki način završi loše. Tada rodbina, najbliži kažu:“Nemoj piti molim te! Vidiš li šta si napravio u pijanom stanju“, ali čovek kaže;“A zašto ne mogu sebi dozvoliti jedno pivo?“ Problem je u tome što će posle jednog piva doći gomila tih piva, i ciklus se ponovo ponavlja ispočetka. Ponovo svađe, tuče, razbijeni automobili i tako dalje. Posle kajanje, posle obećanja da neće piti, ali prolazi nedelja dana i sve ide ispočetka. Već u ovoj fazi, već je to pacijent, njemu je neophodna medicinska pomoć, zato što će inače ta agonija da potraje još desetak godina i tek na kraju kad čovek ima oštećenu jetru, kada je izgubio zdravlje, porodicu i posao, tada dolazi kod njega do shvatanja:“Evo, imam problem, i možda bi bilo bolje da sam ranije otišao na lečenje!“

Voditeljka: Evo i našem gledaocu da odgovorimo na to, na koji način izgleda lečenje alkoholizma, koliko traje i kako se sprovodi?

Dr Igor Boljbuh: Da, naš princip lečenja je da ne idemo na to neko odugovlačenje. Ne idemo na ubeđivanja:“Nemoj piti!“ Naš princip lečenja je da prvo uradimo dijagnostiku, da znamo šta je narušeno zbog alkohola u organizmu, u psihi. Koliko je promenjena ličnost? Koliko je prisutna nesanica, želja za alkoholom, depresija, nervoza. Posle pomoću detoksikacije, pomoću lekova vraćamo čoveka u to neko normalno stanje i sprovodimo te procedure koje formiraju odvratnost na miris i na ukus alkohola. Faktički to je princip averzivne terapije. Znači, ako ti imaš potrebu za nečim, ako smatraš u alkoholu to što tebi daje prijatan osećaj, to što je za tebe važno i dobro, mi dajemo pacijentu taj alkohol. Ali taj alkohol koji on koristi u toku lečenja njegovo telo nije sposobno primiti i reakcije tog alkohola su samo negativne. Iako je ranije čovek imao tu neku ideju, želju, ujutru se budio sa mišlju da bi sada popio rakijicu uz kafu, ili pivo i td. Mi to njemu dajemo, ali od toga je njemu loše. I posle tri, četiri, pet  takvih averzivnih procedura, čovek kaže:“Evo ja ne razmišljam sada o  piću, razmišljam šta će biti za doručak!“ Posle ide terapija sa aparatima, psihoterapija. I na kraju naravno blokada protiv alkohola, spaljivanje mosta, znači nazad nema šanse. Posle blokade svaki gutljaj alkohola izaziva lošu, lošu, vrlo lošu reakciju. I tu je čovek prinuđen da se primiri. O.k., dobro, sad ne pijem i moram da idem dalje trezan.

Voditeljka: Koliko pacijenata dodje na taj neki razgovor, prvi kontakt sa doktorom, i nakon toga odustane od lečenja? Koji su glavni razlozi, zbog čega odustaju?

Dr Nikolaj Vorobjev: Zašto ne žele da se leče nakon razgovora sa doktorom? Pa razlog  je u tome što upravljaju, odnosno manipulišu zavisnici svojim roditeljima, pa kažu:“Mama, tata, ne treba sad, kasnije ću, rešiću ja taj problem sam.“ Nažalost, nemoguće je da se taj problem samostalno reši, potrebna je pomoć stručnjaka. Oni i dalje insistiraju i govore:“Ne treba mi pomoć, rešiću ja to sam. A roditelji treba da budu čvrsti u svemu tome. Ne smeju da dopuštaju svojo deci da manipulišu njima, da rade šta hoće, da im sve bude dostupno, dobijaju redovno novac, rade šta hoće i tako dalje, već moraju čvrsto da kažu:“Dosta je, sa tim mora da se stane. Moraš da se lečiš i da se taj problem reši.“