Anketa 77

Život pre…glup, besmislen. Malo sam razmišljao i cenio stvari oko sebe koje imam, koje sam zloupotrebio… KAJEM SE! Sam dolazak na kliniku me je vodio različitim tokovima misli. Prvo sam razmišljao pozitivno, iz dana u dan samo pozitivno i najiskrenije prema sebi. Sam dug roditeljima me je je jako zabrinuo, plašio sam se…Ali kako dani ovde teku, mirno, staloženo, iskreno, dovode me u nova razmišljanja. Shvatio sam svrhu dugih i kratkih procedura kao da sve znam o tome, tako i ostale stvari, misleći na to da ću zdrav izaći, osloboditi se nekih strahova, laži, misli, itd. Sve je bilo slično, skoro isto samo po sebi do one prave, odnosno seanse.

To stanje me je vratilo toliko približno u stvarni svet, gde sam video mnoge stvari, strašne i tužne, ružne, svoju prošlost besmislenu skoro svakodnevne laži i varanje samog sebe, i da sve što sam izgubio i potrošio nikada neću zaraditi, steći normalnim putem, ali sam stekao sigurnost u sebe i misao u svojoj glavi…PORODICU, moj svet, realan svet, svoju svest, gubljenje svesti, gubljenje njih, njihove ljubavi…..tuga ….a sestra? Sestra mi je bila glavni motiv lečenja, bila i ostala moja Marina, mala i slatka, dobra i topla….te misli me nisu napuštale ni u jednom momentu. Sada…sreda 19.20h. Osećam se odlično i opušteno, sa sobom sam raskrstio mnoge stvari i spreman sam da snosim svoje posledice svesno, staloženo, a o budućnosti mogu samo misliti, kao što svako od nas samo može da razmišlja.

A.P.