Pre lečenja razmišljao sam o heroinu i nije mi bilo bitno ni ko sam ni šta sam, ni šta sam dužan, ni kome sam dužan. Čak sam i voleo da me neko nađe, da me ubije, da ne živim. U razgovoru sa roditeljima sam odlučio da pokušam da ne uzimam heroin.
Na lečenju sam razmišljao o svojoj porodici i sinu. Sve je išlo na bolje i motivacija je bila veća. Na mentalnoj blokadi sam doživeo nešto veliko. Negativna energija je iz mene nestala.
Negacija za heroin više ne postoji. „Hoćeš da uzmeš heroin?“, pričali su mi ljudi oko mene, poznati i nepoznati. To neću da zaboravim. Sada ne mislim o njemu, nemam varijante kako da sredim šemu kada bi bio na ulici, nekako mi je mnogo dalek i želeo bi da tako ostane.