Anketa 113

Kad sam ovaj put došao u kliniku, moj stav je bio već u drugačijem stanju nego što je bio slučaj sa pređašnjim recidivima. Ustvari, ovaj put sam došao „čist“, što misim da mi je uveliko pomoglo da bolje prihvatim proces lečenja. To sam primetio i kod terapije sa kojom sam se susreo po drugi put. Ova seansa kao da se nadovezala na prošlu za vreme koje sam većinom viđao ružne stvari, dok sam ovaj put imao više vizija o svetlijoj budučnosti. Seansa je počela tako što sam razmišljao o svom detinjstvu.

Video sam taj period kao na starim slikama iz tog perioda i kao filmski snimak „super8″ kamerom. Nakon toga koncentrisao sam se na period povezan s drogom i to je bilo najteže. Doktor mi je izvlačio slike iz tog perioda i one su bile kao bujica u kojoj se utapam. Suočio me sa samim sobom, i taj je pitao ovog što leži:“Dokle čist, šta hoćeš više? Zar ti nije dosta da se mučiš?“ Odgovorio sam da mi je dosta i tada je usledio deo seanse gde sam video moguću sretnu budućnost, to mi je ulivalo mir.

Video sam stvari iz prošlosti, iz mog detinjstva, samo ovaj put u ulozi nekoga ko tu bezbriznost pruža svojoj porodici. Bilo je tu i momenata veoma mističnih jer sve te slike nisam primao vizuelno nego sam ulazio u doboko značenje istih i percepirao više osećanja. Terapija je veoma naporno, ali neophodno iskustvo.

V.P.