Pre danas nisam iskusila ovakav san, ako ga uopšte možemo nazvati snom jer je jak i ostaje tokom celog dana. Tokom cele procedure ja sam ”znala” da je reč o proceduri, ni u jednom trenutku nisam sumnjala u to. Na početku procedure bila sam svesna mogućnosti gledanja slike o kojoj mi doktor priča. Čak su mi i oči zasuzile ispod peškira, ali suze radosnice. Zatim sam izgubila realnost i držeći doktora za ruku otišla u šetnju po mojoj podsvesti, kako sam ja to tada shvatila. Sve oko mene je bilo jako plavo. Ja sam to gledala ovako. Ja sam u svojoj podsvesti sa doktorom ga obilazim, a oko mene je moje telo na sigurnom isto sa tim doktorom, i da preko njega mogu da komuniciram sa stvarnošću. I dok god bi me doktor vodio sve dublje i pokazivao mi sve ružnije slike mog života, i kada bih bila u sve gorem stanju da to podnesem, osećala sam se sigurno zbog doktora u kojeg imam poverenja. Naglo sam nakon toga ušla u neku prostoriju gde je počela jaka muzika i gde sam čula glas sa ruskim akcentom koji me pita da li i dalje želim da se drogiram.
Ja sam, svesno znajući gde sam i šta se sa mnom dešava htela da dodjem svesti i da im kažem kako mi ta muzika ne prija i da naravno ne želim da uzmem drogu i pitajući se ako su to doktori, kako oni viču i tu postaje sumnja da li sam ja uopšte u proceduri. Taj osećaj samoće sam jako dobro zapamtila, dok slike koje mi je doktor pokazivao, koje bi dale lep osećaj ili veliku nelagodu, nisam u toku naše ”šetnje po podsvesti”. Jedino se sećam slika koje su nastajale dok sam još uvek bila ”pri svesti”. Malo humora dok ovo pišem, nisam zapalila ni jednu cigaretu. Nakon ”padanja u ponor” sam imala još neko iskustvo kojeg se sada ne sećam jer je za mene taj osećaj nemogućnosti ostavio najveći trag. Probudila sam se shvatajući gde se nalazim i sa mnogo boljim sećanjem cele procedure, ne želeći više da sklopim oči, samo sam htela da nekome to prenesem, što je sasvim nemoguće. Ja se nadam da sam dovoljno razumljivo ovo dočarala rečima. Hvala na svemu.
K.A.