Ja sam kockar. Kocka me je promenila, sada shvatam da sam bio zatvoren u odnosu prema svojim roditeljima. Lagao sam, manipulisao sebe, roditelje i najbliže osobe u svojoj okolini. Dok sam kockao, uvek sam znao da je to loše, ali je bolest bila jača, tako da sam uvek išao ka trenutnom zadovoljstvu. Previše sam ušao u laži. Oca sam lagao da ne kockam kako ga ne bih razočarao, majka je predosećala da nisam prestao da se kockam. Nisam znao kome da se obratim za pomoć, jer nisam mogao da izađem iz kocke. Napokon, napravio sam prvi korak i odlučio se za ozbiljno lečenje. U početku mi je bilo teško, jer sam mislio da ne pripadam ovde zbog okruženja, ali sam shvatio da se ni po čemu ne razlikujem od njih. Iz dana u dan sam se sve bolje osećao zbog procedura i psiholoških razgovora. Shvatio sam da je za ubuduće neophodno da budem iskren sa svojim roditeljima jer su mi oni najbolji i najveći prijatelji koji ce iscrpeti poslednji atom snage da mi pomognu za šta god da im se obratim.
Poslednja šansa koju sam imao je najveći događaj, doživljaj koji sam imao u životu. Doživeo sam emotivni kolaps, katarzu jer sam i psihički i fizički osetio bol, patnju i razočarenje svojih roditelja mojom krivicom zbog ozbiljnog patološkog kockanja. Sada mogu reći da je kocka bol. Sada mogu reci da razmisljam normalno i da imam izbor u svemu, što nije bio slučaj kada sam bi patološki kockar. Izbor je jedan, a to je rad sa majkom, nastavak studija, usavršavanje, rad na sebi, a za sve to je potrebno iskrena komunikacija.
S.M.