Anketa 106

Moj život je bio nepotpun, stresan, neispunjen. Kockao sam se, zaduživao sam se, ispaljivao sam druge. Nisam držao reč. Manipulisao sam roditelje, lagao ih da se ne kockam, i ustvari išao u kazino svaki put kada dodjem do para. Lagao sam sve, samo da bih došao do para. Loše sam se osećao svaki put kada bih se kockao, a pogotovu kada izgubim pare. Tuđe novce sam kockao da bih posle „kovao“ plan kako da se iščupam iz toga. Svaki put kada izgubim novac osećao sam se ružno, odvratno, odbačeno. Grizla me je savest konstantno. Iako sam se osećao tako i dalje sam kockao što je najgore od svega. Ponižavao sam se i tražio novac drugim ljudima, što bližnjim, što ljudima koje znam na „zdravo“. Kada bi me odbili, ja bih se osetio još odbačenije. Mislim da je kocka najgori porok i da najviše novca može da se potroši. Od kada sam na lečenju shvatam da moram više da cenim život. Shvatam da ti ljudi kojima sam tražio novac nisu krivi nego ja, jer nisam trebao sebe da dovodim u tu situaciju. Nikada više neću da se pozajmljujem pa makar to bilo i 100 dinara. Shvatio sam da može čovek da živi i bez kocke, tog veštačkog adrenalina.

Treba se radovati sitnim stvarima koje čine život. Neću više sebe da dovodim u neprijatne situacije. Hoću da živim srećno, mirno i opušteno bez tenzija i stresova. Doživeo sam šok na poslednjoj seansi i ne bih želeo da se vratim u tu situaciju. Jezivo mi je bilo u trenucima i mislio sam da ću da umrem. Što bih sebe dovodio u tako nezgodan položaj kada ima tako lepih stvari u životu. Video sam smrt i gušio sam se i mislio sam da mi nema pomoći. Shvatio sam da mi nisu potrebni dodatni stimulansi (kocka) da bih živeo i bio normalan. Potrebno mi je da imam porodicu (mamu, tatu i brata) kao što imam i posao koji volim. Želim da se bavim sportom i ništa drugo. Sreću ću sam da stvaram.

P.A.