Zavisnik sam od 1998. godine, ali samo zavisnik od heroina, što broji ukupno 13 godina. Probao sam na više načina da se lečim. Bio sam u Crnoj Reci godinu dana. Probao sam kod psihologa, doktora, da se lečim. Nije mi se svideo njihov način edukacije, suviše jednostavno su pokušavali da objasne tako težak problem.
Na kraju krajeva, moja majka je našla na internetu, čula je za kliniku Dr Vorobjev. Ja prvo nisam hteo da prihvatim jer ne verujem, tj. nisam verovao u medicinsko izlečenje ovog problema i pokušao sam sam da se lečim. Podigao sam neke silne kredite, gotovinske kredite, kredite za refinansiranje, i uglavnom skupio pare da platim implant. Međutim, ja sam sve te pare potrošio na drogu. Na kraju, pokazalo se da ja to ne mogu sam da izlečim.
Na kraju sam otišao kod roditelja i rekao: predajem se, u vašim sam rukama, poći ću na kliniku. Došli smo sutradan u kliniku, razgovarali sa doktorom Igorom. Bio sam vrlo skeptičan po pitanju cele te priče, bilo je za mene tu dosta nepoznatih termina i terapija za koje nisam čuo. Već sam navikao da se do sad ljudi bave prevarama kada je u pitanju lečenje narkomanije, tu se vrlo lako pare zarađuju.
Ja sam bio skeptičan, rekao sam nema veze, odležaću 15 dana zbog mojih, pa onda kad odležim, ja ću sam to… Uglavnom, ušao sam unutra i potpisao šta je trebalo. Bio sam pretrešen, moje stvari su bile pretrešene, dobio sam sobu, dobio sam cimera i legao u krevet. Već sam bio maltene u krizi. Dobio sam infuzije, dobio sam lekove, i već posle toga, čim sam se probudio sutra ujutru, moje mišljenje je počelo drastično da se menja, ali stvarno.
Počeo sam da verujem u ovaj način medicine, jer oko mene je trčalo 5 ljudi, nisam osećao nikakvu bol, krize nije bilo. Malo je bilo, malo sam bio pospan, što bi se reklo, verovatno je moja kriza bila jaka i terapije je morala da bude jaka. Tako mi je bilo prvih 4 dana. Ja sam bio pod stalnom 24-sata negom. Već posle ta 4 dana, ja sam krenuo da jedem aktivno, da mi se otvara apetit. Tu su počele neke nove metode, sa elektrodama, sa filmovima… Uglavnom, bilo je dosta tu rada na detoksikaciji.
Kasnije, iz dana u dan, sve više i više, počeo sam da se osećam sve bolje i bolje. Predzadnji dan sam uradio implant na dva meseca, a zadnji dan sam imao tu čuvenu mentalnu blokadu, koju apsolutno rečima ne mogu da opišem. To je apsolutno jedno vantelesno iskustvo koje ne može da se opiše rečima jer je mnogo, mnogo jako, puno energije, i apsolutno blokira moje razmišljanje u tom pravcu.
Ne samo ja, nego svi moji saborci ovde, svi smo imali isti izraz lica kad smo izašli sa te terapije. To je osmeh od uha do uha, to je jedinstveno iskustvo, i ja i dalje kad se prisetim toga, i dalje se smejem. Ugradio sam implant i za alkohol, čisto da moje psihičko i mentlano stanje ne bi bilo izloženo oscilacijama.
Prosto želim da moja budućnost ide jednom ravnom linijom. Ako bih pio alkohol, to bi nailazilo verovatno na oscilacije, i tu bih ja verovatno u nekim kriznim momentima i pokušao da se drogiram, što je naravno nemoguće zbog implanta. Planiram u budućnosti da se odmorim malo, da idem na planinu. Inače, za mene ovo lečenje traje još godinu dana. Na svakih mesec dana imam provere, terapije. Kada god se osetim loše, ići ću na seanse.
To je meni sad pomoglo, osećam se odlično. Radilo se na mom lučenju endorfina. Poznato je da kod narkomana ima veliki poremećaj u lučenju endorfina, ovde u bolnici oni to ispravljaju. Baš se dobro osećam, to je sve što imam za sad da kažem.