On je kockao i pre nego što je otišao u vojsku, ali to su bile male i dobitničke… On je dobijao u početku, ali kada je već jedan naš prijatelj, koji je bio kockar, izvršio samoubistvo, on je tada odlučio da ide u vojsku.
Međutim, on je mislio da će se odlaskom u vojsku skloniti od tog društva, ali on tamo nalazi društvo koje je u stvari, jer je imao novca, društvo koje je kockalo. On je kockao pomalo, ali kad se vratio, on je ponovo nastavio. U početku se nije ni primetilo, radio je, ali je greška bila u tome što moj suprug nije dozvolio da on svoju platu donese kući i da tu platu nema kod sebe, nego da dobija za džeparac.
Međutim, on je pare imao, on je izlazio. Možda je on išao po splavovima i to, ali nije kockao dok se kod nas nije otvorila kockarnica, i to drži jedan njegov drug iz detinjstva, koji je u stvari njemu davao da igra na recku. Kada suma bude velika, ti moraš novac da doneseš.
Onda se pojavljuju ti koji daju novac pod kamatu, i to je takav začarani krug… I to je kamata od deset, pa onda ako ne vrati na vreme, onda i dvadeset… Mi smo, 2006. kada je on išao na lečenje, to je bilo lečenje na Banjici, u bolnici, išli na razgovor, grupno.
Lečenje sa psihologom, psihijatrom. Ja sam isto odlazila, tu sam doživela i predinfarkt, i da ne pričam šta. Meni se taj tip lečenja uopšte nije svideo, jer oni su tamo svu krivicu… Za sve sam bila kriva ja kao majka i otac, a oni u toj priči ispadnu kao da su junaci, jer njih niko ne okrivljuje. Oni ni za šta nisu krivi, a mi smo krivi za to što je on… Njegove postupke oni pravdaju, a mi smo krivi za to.
I to smo izdržali, nekako, jedno 10 meseci, posle toga smo prekinuli. On se malo tu i smirio. Čim su dugovi bili vraćeni, on kreće ponovo, sa malo, malo, pa onda izađe na veliko. Na kraju, kada je izašlo veliko, i kada je morao da plati to sve, počeli su da mu prete. Taj drug, nazovi drug, mu je davao pare pod kamatu, i on je vraćao. Kada je video da ne može da vrati… U stvari, on je njemu samo kamatu vraćao, a glavnicu nije.
Onda on više nije mogao, zato što mu je bilo jednostavno žao sestre, majke, oca, strica… On je jako emotivan, i u sebi je osećao tu krivicu prema nama. Na kraju je on prvo sestri rekao, da on više ne može tako, da on noću ne može da spava, da nema mira, da oni njega maltretiraju. Već su počeli da dolaze, da traže dugove… On je rekao, ja više ovako ne mogu. Onda je sestra kao sestra, počela po internetu da traži i našla je nekoliko rešenja. Zvala je, imala razgovore preko telefona, i onda je pozvala vašu kliniku… Tada je nama rekla, idemo, to nam je poslednja nada, što se tiče para, za lečenje čovek ne bira.
Kada smo došli na kliniku, primljeni smo izuzetno, on je sam zadovoljan. Sam je rekao da je prošlo lečenje bilo samo gubljenje vremena, on je sam sve prihvatio. Da on nije prihvatio da dođe da se leči, i odlučio da se reši svega toga, jer želi da bude normalan… On je odrastao uz rođake koji su svi postali normalni ljudi, završili fakultete, zaposlili se, jedino je ispalo da je on… I sestra mu radi, završava fakultet, on dolazi iz jedne takve porodice.
Ja vraćam film nazad, i ne mogu uopšte da shvatim gde smo mi to pogrešili. Valjda sama situacija devedesetih, i krivo je i društvo koje ne vodi ni malo računa… Stavljaju kockarnice pored škola, maltene do obdaništa, dozvoljavaju deci da uplaćuju tikete sa pet godina, šest godina. Gde god se okrenete, samo vidite kockarnice. Kad je bio mali, ja sad vraćam film unazad, mislim da sam pogrešila u tome, što smo mi njemu kupovali i one igrice, on je imao kompjuter početkom devedesetih… To je velika stvar.
To je velika greška. Deci ne treba dati ni kompjuter, ništa. Jeste to sredstvo za komunikaciju sada, ali naša deca koja sada stasaju, ne znaju da se igraju, ne znaju da osmisle igru, ne zna ništa, samo da gleda… A roditelji, ne znajući, i ja da sam znala, to nikada ne bih dozvolila… Da dete bude mirno, da mu ne bude na vratu, ćušne ga za kompjuter, i odatle počinje. Igrice, i odatle počinje sve.
I mislim, koliko se on sada promenio za ove mesece, da će on stvarno da uspe. I drago mi je što odlazi tamo, on će imati novac, ali mi smo se već dogovorili da će taj novac ići u banku. On neće imati kod sebe onoliko koliko mu treba. Neće imati kao ovde, nekoga da mu pozajmi, razumete?
Ako otvori vrata kockarnice, on mora da ima pare u džepu. Tamo nema da mu da pod kamatu niko, a ovde je bilo, možeš ti koliko hoćeš, a posle, tata ima, mama ima, sestra ima, imamo mi od koga. Mislite da je njima svejedno sada što oni mogu da koriste njega?
Ti svi koji su to uradili su ovi koji drže kockarnice i koji daju pare pod kamatu. To su bila deca koji ništa nisu završili, ništa nisu imali, ni ljubav roditelja ni ništa, pa su ušli u te vode. Nemilosrdni su. Tu nema nikakvog ni poštovanja…
Da vam kažem, to su deca iz takvog okruženja, mislim ljudi odrasli, koji imaju samo u glavi razmišljanje poput: „Ja imam pare, ja sam neko“, a ne vrednosti da je završio školu, da je nešto naučio, da je postao neko i nešto. Ja sam sad neko i nešto, jer ja imam pare. A pare sam stekao tako što sam druge prevario. A ovo društvo, takve, uopšte ne kažnjava kod nas. Ne, oni su bili u zatvoru, a kad izađe iz zatvora, postaju „veći“ nego ranije. Koliko god da roditelji izgube kontrolu nad decom, toliko i društvo je krivo, jer nije obezbedilo ovu decu, da ne rade to što rade.
A zadovoljna sam, i stvarno bih rekla, ko ima problem, ko ima mogućnost… Jeste kad se kaže da košta ovo, da je to veliki novac, ali je minimalni novac prema onome koliko date tim koji vas iskoriste. Ako već dajete po 15, po 10, po 20, po 5000 na dugove, ali ti dugovi, kada počnu da se vraćaju, oni su uvek preko deset hiljada.
Ja znam koliko smo mi do sada. Najmanje 20 000 smo dali. Evra. Ja sam morala sve to da platim, pa nisam za ovo imala. Digli smo kredit, sestra je digla kredit da bi otplatila ovo. Ne da smo zadovoljni, nego prezadovoljni. Da ovako ostane, a nadam se da će biti, mi smo presrećni.
A kako je njemu prošao ovaj mesec nakon lečenja?
Da, ovih nekoliko meseci?
Da Vam kažem, prošlo je tako da on… Šali se, priča normalno, dete se vratilo u normalu. Normalno razgovara sa nama u kući, kao što je ranije bilo. Znači, sve je normalno. Ne mogu da Vam kažem koji je to osećaj. On nije mogao dva minuta u kući da se zadrži. On sada dođe sa posla, ruča, legne, odmori, ode na pecanje. Kada se vrati s pecanja, ima određene ljude iz komšiluka, koji su porodični ljudi, koji imaju decu, ujutru ide na posao… On je sada, u devet sati u krevetu. Nema mama da zove, gde si, šta si?
Mada se ljuti jako na mene, jer mene još uvek to drži, ali gledam da to ne bude baš direktno, nego zaobilazno, ali ipak kao neka kontrola. Uvek nađem neki izgovor; ej, je l imaš ključ, kad ćeš, šta ćeš, da to ne bude direktno, nego zaobilazno, a da znam gde je i šta je. Iako je prošlo već sedam meseci, ja još uvek imam taj strah, i ko zna koliko će me držati.
Meni je jedina želja da on, normalno, taj novac što zaradi, neka sve da sebi za garderobu, nek kupi šta god, samo ne tamo. On inače ne pije, nikad nije, ne podnosi alkohol, voli društvo, veselje, voli da zapeva. Ne misli nikome zlo, i pošto je on takav, misli da su svi takvi. Zbog toga je on ovako završio. Toliko od mene.