TV PINK gostovanje

TV PINK

Voditeljka: I ne postoji zemlja u svetu koja nema bolesnih od različitih oblika zavisnosti. E sada, da li u metodama lečenja ima pomaka, o tome ćemo između ostalog ovog jutra razgovarati sa doktorom Igorom Boljbuhom. On je direktor Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti „Dr Vorobjev“. Doktore, dobro jutro i dobrodošli.

Igor: Dobro jutro.

Voditeljka: Samo da kažemo našim gledaocima, dakle, specijalista ste iz oblasti psihijatrije i narkologije. Da li se nešto promenilo u lečenju u poslednjih 20 godina?

Igor: Jeste, medicina ne stoji u mestu i problem je isto i u tome što se menjaju, razvijaju, pojavljuju nove supstance. Pojavljuju se nove posledice po zdravlje, psihičke posledice i medicina traži najbolji način kako bi pomogla čoveku koji se susreo sa tako teškim problemom – kako da povrati one pozicije koje je izgubio: socijalne, zdravstvene, psihičke. Postoji mnogo metoda lečenja. Na primer, u svetu postoje dve grupe metoda. Na primer na Zapadu (Amerika, Evropa) postoji supstitucionalna terapija i na neki način psihološka podrška i Minesotin program „12 koraka“, kada ljudi koji su imali problem i koji su prevazišli svoj problem, svojim iskustvom pomažu drugima.

Voditeljka: Koji tek dolaze na lečenje.

Igor: Da, to su i Anonimni alkoholičari, Anonimni narkomani, skupovi, savetovališta, itd. Međutim kod nas u Rusiji takav model ne funkcioniše.

Voditeljka: Ali pre nego što krenemo s ruskom metodom samo da objasnimo našim gledaocima kakva je ova klinika „Dr Vorobjev“. Mnogi su išli iz Srbije, ja pričam o Srbiji zato što znam, a pretpostavljam da vam dolaze pacijenti iz celog sveta na to uspešno lečenje u Rusiju. Znalo se da ako želite da se otarasite bilo koje vrste zavisnosti, odete u Rusiju i vratite se maltene izlečeni. Gde se nalazi Vaša klinika i koliko postoji već?

Igor: Naša klinika postoji ovde u Srbiji od 2007. godine. Mi smo u Zemunu, ul. Sremskih boraca 2E. to je okretnica autobusa 18 i 83.

Voditeljka: A gde se nalazite u Rusiji? Koliko imate klinika?

Igor: U Rusiji imamo centralu u Moskvi, imamo jednu kliniku na Kavkazu, imamo jednu kliniku u Rostovu na Donu na jugu Rusije i u Krasnodaru.

Voditeljka: Koliki vam je procenat uspešnosti? Jel može o tome da se priča u ciframa?

Igor: Može o tome da se priča, ali za svakog čoveka je individualno – ili je 100% rešio svoje probleme, ili 100% nije uspeo. Mi možemo da kažemo u globalu da je rezultat našeg truda prema statistikama godišnje možda 80%, možda neku godinu manje, možda više.

Voditeljka: To je visoka cifra. I koje su sve to bolesti zavisnosti koje vi lečite? Dakle, zavisnost od čega sve lečite?

Igor: Zavisnost je stanje kada je čovek izgubio kontrolu nad nečim i očigledno da postoje negativne posledice zbog toga što on radi, međutim čovek nije sposoban da kontroliše svoje ponašanje – to su: alkohol, psihoaktivne supstance, kocka, hrana, šoping.

Voditeljka: Dakle sve to spada pod bolesti zavisnosti? I hrana i šoping, jel?

Igor: Da, ako ti na primer jedeš, ne možeš da se zaustaviš, vidiš da si se ugojio i jednostavno to ugrožava tvoje zdravlje, međutim ti i dalje to radiš i na kraju krajeva više puta si na tu temu razgovarao s nekim, gledao svoje analize, ali ne možeš nikako da staneš – to pokazuje da je potrebna pomoć.

Voditeljka: I kada pričamo uopšte o bolestima zavisnosti, šta je tu nekako presudno, jeste li došli do tog saznanja? Da li je to način života, da li su to neke okolnosti, da li je to društveni status, da li su to porodične okolonosti? Šta je nekako zajedničko za sve?

Igor: To je na neki način omiljena tema kada roditelji, doktori ili psiholozi traže uzrok zašto je čovek bio dobar sin, sportista i odjednom je postao nesnosan, narkoman – zbog čega? I tu dolazi do analize: možda je u detinjstvu imao neke probleme, možda je bio propust u vaspitanju, možda ga je jednostavno nešto povredilo, možda zbog psihičke traume…

Voditeljka: Jel bitno otkrivanje uzroka da bi se uopšte problem zavisnosti lečio?

Igor: Moramo da priznamo ko konzumira narkotike i kad se pojavljuje taj problem zavisnosti. To su mladi ljudi, oni nisu zreli, nisu oni svesno odabrali: “Ja ću probati narkotike i ja ću biti narkoman.”

Voditeljka: Nego?

Igor: Čovek to proba iz radoznalosti, čovek to uzima jer njegovi prijatelji to rade i u početku ne vide neke ozbiljne posledice: zapalili su džoint u školskom dvorištu, pa su malo propustili časove, pa su posle nastavili sa spidom, ekstazijem u diskoteci… pa sve to određeno vreme funkcioniše, međutim posle se sve svodi na to da ne možeš da kontrolišeš sve to, za tu vožnju s drogom nema više kočnica, ti već ne možeš bez te supstance, ti misliš na to…

Voditeljka: Jel ne možeš psihički ili ne možeš fizički? Šta je problem, dakle u bolesti zavisnosti spadaju i cigarete, jel tako? Jel to lečite ili ne?

Igor: Ovde ne lečimo, ali naravno pojavio se vrlo dobar lek – Champix se zove i ne znam da li je registrovan u Srbiji ili ne.

Voditeljka: Gde se pojavio, u Rusiji?

Igor: U svetu se pojavio. Sa tim lekom ti povučeš dim, ali se posle javljaju mučnina, neprijatan osećaj.

Voditeljka: I nije potrebna klinika, nego samo odlazak u apoteku?

Igor: Pa u principu da.

Voditeljka: Ali kada pričamo o bolestima zavisnosti, koliko tu i da li tu uopšte postoji i neko nasleđe,neki genetski faktor, ima li toga?

Igor: Mnogo istraživanja ima na tu temu i prati se paralela, veza. Na primer rizik da će neko od sinova u porodici u kojoj je otac, deda patio od alkoholizma postoje predispozicije, veća je verovatnoća da će neko u sledećoj generaciji biti sklon tome, ali to nije 100% prisutno.

Voditeljka: Pa Vi ste specijalista, ja se nekako sad baziram na jednu temu, specijalista ste kada je reč o zavisnosti od droga. Da li se tu konkretno nešto promenilo u načinu lečenja i metodi? Dakle kako ste radili kad ste počeli, a kako radite danas?

Igor: Još imamo taj ruski pristup kada se ne svodi sve na to da je čoveku neophodno objasniti da je to što on radi problem i pomoći mu da prestane. Mi koristimo ta neka sredstva koja bi pomogla čoveku da ugasi tu lampicu, tu želju.

Voditeljka: Jesu li to lekovi?

Igor: To su lekovi, neke vrste hipnoze, to su neke vrste terapije, na primer u poslednje vreme se pojavila terapija gasom ksenonom i to se već od 2000.-2002. godine pojavilo u medicini: To su lekovi, neke vrste hipnoze, to su neke vrste terapije, na primer u poslednje vreme se pojavila terapija gasom ksenonom i to se već od 2000.-2002. godine pojavilo u medicini.

Voditeljka: A kakva je to terapija?

Igor: Terapija je zasnovana na tome da postoji gas koji se ne zadržava u organizmu, imaš inhalaciju tim gasom i gas ksenon je ušao i izašao iz organizma.

Voditeljka: A šta uradi organizmu?

Igor: Ali on ima vrlo važno svojstvo, on tako utiče na moždane ćelije, čuva ih, smanjuje napetost, patološku želju, te procese koji idu u krug i koji izazivaju to stanje manijakalne želje, potrebe za supstancom. Faktički kad čovek konzumira supstancu, on narušava te tanke neurohemijske mehanizme, te mehanizme koji mu, na kraju krajeva, ne daju mogućnost da kontroliše svoje ponašanje.

Voditeljka: A da li se po prestanku konzumiranja droga sve to o čemu ste pričali, što je narušeno u mozgu regeneriše ili ne?

Igor: Donekle, do određene granice može, a posle ako je sve već otišlo… U Rusiji je mnogo ljudi koji su konzumirali supstancu koja sadrži teške elemente i ona je sposobna da nepovratno uništi neke ćelije u mozgu i posle ti pacijenti imaju simptome Parkinsonove bolesti. Faktički ako si i shvatio da ti je jedini spas da prestaneš sa drogom, od tih posledica posle nema nazad.

Voditeljka: Koliko traje terapija? Da li to zavisi od stepena zavisnosti?

Igor: Postoje opšti principi, na primer intenzivni deo terapije može trajati od 7 do 21 dan. Međutim sledeća faza lečenja je održavanje rezultata i to traje minimalno 12 meseci.

Voditeljka: Čekajte, ali morate da nam objasnite, dakle narkomani obično imaju problem, ne žele da pričaju ni sa kim, ne žele da se savetuju, ne žele da se konsultuju, vrlo su nervozni, razdražljivi, asocijalni. Momenat kada oni dođu na kliniku, to je momenat kada oni i sami žele da se izleče, pa je samim tim lakše njihovo izlečenje ili su vam česti slučajevi gde nekog od njih dovodi neko od porodice pod prinudom i prisilom, a vi ste ti koji treba da ih ubedite da oni tu treba da ostanu i da prihvate vašu pomoć?

Igor: Na početku, naravno, kad je čoveku dejstvo supstance još uvek slatko, još uvek mu donosi zadovoljstvo, naravno da on uopšte ne vidi smisao u lečenju. Njemu je lepo sa drogom i taj pokušaj roditelja i bližnjih da se zaustavi konzumiranje čovek smatra kao: “Vi pojma nemate, ja bolje znam”. I teško je u ovoj fazi. Međutim tokom vremena dolazi do trenutka kada ti sam vidiš da to prijatno dejstvo supstance sve manje i manje osećaš. A to stanje kad si u krizi, kad ti je loše, kad ne možeš da spavaš, kad si stalno napet, nervozan iscrpljuje te i na kraju krajeva čovek vidi da se većinu vremena loše oseća i mnogo novca troši na drogu i ima stalne probleme i život njegov ide u krug i ništa ne može da postigne. To je motiv čoveku da vidi da ova situacija ne vodi nikud i on traži pomoć.

Voditeljka: Pričalo se pre nekih desetak godina, možda se i danas priča da su lečenja u Rusiji takva, ne znam da li je to konkretno za Vašu kliniku, ali da se u Rusiju šalju ljudi koji su ovde u Srbiji bili bespomoćni, zatim se vraćaju za našu zemlju, ali da imaju jedan uslov – da nikada više ne smeju da koriste narkotike ne samo zato što je to loše, nego i zbog zdravlja. Dakle, da momentom unosa posle terapije može da im bude mnogo gore, da ne kažem i sa smrtnim ishodom, nego pre nego što su došli na lečenje. Kakav je Vaš metod, dakle neko ko je jednom bio narkoman, prošao Vaš program, da li je samo na njemu da li će da se vrati narkoticima ili dakle ne sme više nikada da konzumira nijednu drogu?

Igor: Ne možemo mi ili neko drugi da odlučujemo za čoveka, kako će čovek da upotrebi svoj život. Međutim ruska metoda je u tome da se čoveku to što je voleo tu drogu uradi tako da mu ta supstanca izaziva suprotnu reakciju,maksimalno lošu i tešku, da bi kod njega postojala odvratnost, gađenje i nemogućnost konzumiranja. Na tome se zasniva terapija s blokatorima, terapija sa sredstvima koja izazivaju tu negativnu reakciju, alergiju na narkotik.

Voditeljka: A jel to na bilo koju vrstu narkotika, ako pričamo o marihuani, dakle pomenuli ste ekstazi, kokain i heroin? Dakle neko ko prođe tu vašu terapiju, a recimo konzumirao je kokain i kaže: “Pa nema veze, sad ću da probam marihuanu.”, da li je potpuno identična reakcija organizma na bilo koju vrstu droge ili ga lečite konkretno samo od one vrste droge koju je on konzumirao?

Igor: Pa nažalost ne postoji univerzalno sredstvo, da se čoveku da jedna injekcija i da on do kraja života ima neku alergiju i imunitet protiv bilo koje vrste supstanci. Nažalost nije sve tako jednostavno.

Voditeljka: I za kraj, nekako smo mi zemlja Srbija, nekako ovde ljudi strašno vole da rešavaju probleme tako što uzmu sredstva za smirenje. To konzumiramo u velikoj količini. Kada sredstva za smirenje postaju, pa hajde da ih ne nazovem nekako pogrešno, ali kada čovek od njih postaje zavisnik i da li uopšte može da postane zavisnik?

Igor: Vrlo lako može da postane zavisnik i obično ta sredstva pomažu- kada ti popiješ jednu tabletu bensedina, nekog anksiolitika, ti vidiš da to što te je mučilo, to što si analizirao, to što ti je oduzimalo pažnju i koncentraciju – odjednom osećaš kako si oslobođen, kako ti je lepo i prijatno.

Voditeljka: Smiren.

Igor: Smiren, možeš bilo koju vest da primiš, bilo koji stres da izdržiš itd. I naravno taj lek pomaže 100%. I tada se čoveku javlja želja – juče sam popio, zašto ne mogu danas, sutra itd. I obično već posle mesec dana svakodnevnog konzumiranja već se pojavljuje i ta psihička potreba i ta navika.

Voditeljka: Da ne možete biti mirni bez tog leka, jel?

Igor: Pa da, zašto ne bih uzeo, bolje da popijem pre nego što izađem iz kuće.

Voditeljka: Vaš savet – kako treba piti lekove za smirenje i da li ih uopšte treba piti?

Igor: Ja mislim da je bolje naći neko drugo sredstvo, gde možeš potrošiti tu energiju. Normalno stanje čoveka je da ti ne možeš u svakoj situaciji u potpunosti 100% kontrolisati svoje emocije, tremor, nervozu, razočaranje – to su normalne reakcije.

Voditeljka: Pa kakav to treba biti? Boriti se, jel?

Igor: Naravno, ako to ne traje duže od 15 minuta znači da je to normalna prirodna reakcija, nije potrebno to gasiti, tako je i podešen organizam čoveka.

Voditeljka: Hvala Vam, doktore, na svim ovim informacijama. Bio je to doktor Igor Boljbuh, direktor Specijalne bolnice za lečenje bolesti zavisnosti “Dr Vorobjev”.