Ruska klinika za lecenje zavisnosti „Dr.Vorobjev“

DANAS DNEVNI LIST RS

O problemima s narkoticima ili alkoholom nije uobičajeno govoriti. Mnogi se čak stide da to priznaju bliskim ljudima. Nesposobnost da se reši problem smatra se slabošću karaktera. Prema statistikama praktično svaka porodica prolazi period od najmanje tri godine od trenutka susreta s narkoticima do obraćanja za pomoć. Prva reakcija je obično nedovoljna procena težine situacije i želja da se veruje da će se problem rešiti bez razglašavanja. U ovoj fazi roditelji slušaju o tome da trava nije narkotik, da nema razloga za uznemirenost, da je već odavno prestao da uzima, a da je sad jednostavno umoran od svega i da su mu zato crvene oči. Nakon tih objašnjenja ponovo daje obećanje da neće više praviti gluposti i nastupa zatišje da trenutka kada slupa auto i kada test pokaže prisustvo narkotika. Ili ga isključe s fakulteta, ili se pojavljuju veliki dugovi, ili policija kuca na vrata kuće. Nakon toga otpočinje faza kada više nema slepe vere u to da je dovoljna samo snaga volje. Uvode se elementi kontrole: proverava se telefon, skupljaju se informacije o prijateljima, periodično se radi testiranje.

Međutim, kroz neko vreme opet nastupaju recidivi, dugovi, nestajanje iz kuće. Nakon ovoga osobu vode kod psihologa, daju mu antidepresive, odvoze ga kod rodbine na selo ili ga šalju u komunu. Ali samo oko 15-20 procenata ljudi mogu zahvaljujući ovome da skrenu s puta u bezdan. Neki se na neko vreme zaustavljaju, neki samo malo prikoče. I tako obično prođu 3-4 godine do onog trenutka kada se osoba obraća nama doktorima za medicinsku pomoć. Međutim, i prvi pokušaji izlečenja često bivaju neuspešni. Praktično uvek sami pacijenti smatraju neophodnim da prođu detoksikaciju (čišćenje, skidanje). A razgovor na temu psihoterapije, da je krajnje neophodno promeniti krug prijatelja i stil života smatra se glupošću ili želja da se od pacijenta uzme više novca. I ovde nastaje veoma važan momenat.

Zašto lečenje ne pomaže, zašto mnogi kažu da se on lečio više puta, ali svejedno je i dalje “urađen”? Zar pacijent ne shvata pogubnost narkotika i zar je toliko glup da opet počinje da ih uzima?

Pa on sto puta bolje od nas doktora zna koja se cena plaća za upotrebu narkotika, bez navođenja bilo kakvih primera iz knjiga. Ali sve to zna samo jedan deo njegove ličnosti, a drugi deo ličnosti uvek govori: “Neću puno da uzmem, samo sad, samo jedanput i to je to…”. U suštini, kolebanja, promenljivost i nepredvidljivost su crte svih zavisnika. Ujutru obećava jedno, a uveče radi nešto sasvim drugo, obmanjuje, okrivljuje druge. Sve je to rezultat promene ličnosti, rušenja voljnih mehanizama, koji idu uporedo sa disbalansom sistema prirodnih hormona zadovoljstava i predstavljaju okidač za narkomaniju, zavisnost. Do tog perioda čovek je već zaista bolestan. Njegova psiha je kao slupan automobil, u kom je konstantno dodat gas, kočnice su odavno izgorele i on sam se neće zaustaviti sve dok ima benzina u obliku belog praška. Verovatno u svetu nema ničeg jačeg od heroina. Opioidi izazivaju kompulziju – neodoljivu želju da se ponovo oseti njihovo dejstvo. Zbog toga očigledno nisu dovoljni samo tablete i razgovori. Medicina napreduje. Ako se ranije za dijagnostiku koristila drvena cev da bi se čuli šumovi kod pneumonije, sada se pomoću tomografa može precizno videti oštećeni deo, može se naći potrebni antibiotik i za 7 dana izlečiti nekada smrtonosna bolest. Takođe su se danas pojavili i efikasni načini bezbolne detoksikacije, kada se osoba bez bola i patnje skida sa najtežih supstanci. Mada to nije najvažnije. Najbitnije je kako izbaciti “crva iz glave”, uporne, opsesivne misli o narkoticima. Snovi, sećanja, tuga, apatija, bezvoljnost koji dovode do iznemoglosti i postaju uzroci recidiva.

Kako pobediti psihičku krizu? Za ovo se koriste nove metode. Pacijent dobija preparate koji utiču na procese zapamćivanja, a zatim se pomoću aparata za audio-vizuelnu stimulaciju stvara snažan informacioni uticaj. Naša psiha, ponašanje, navike su složeni kompleks refleksa koja je stvorilo naše iskustvo. Informaciona terapija veoma efikasno pomaže da se izbrišu narkomanski refleksi. U podsvesti sve opet dolazi na svoje mesto – šta je dobro, a šta je, na kraju krajeva, loše. Droga im ne pada na pamet, glava im je bistra, uopšte ne razmišljaju o tome – ovako pacijenti opisuju svoje stanje nakon odrađene informacione terapije, zatim menja im se odnos prema narkoticima, pojavljuje se ravnodušnost, a često i neprijatnost prema prošlosti, žaljenje zbog učinjenih grešaka. Za očuvanje postignutog rezultata koristi se aparatura koja normalizuje sintezu naših prirodnih hormona zadovoljstva – endorfina. Transkranijalna elektrostimulacija ili N.E.T. terapija već oko 15 godina se primenjuje u Rusiji, Engleskoj, Švajcarskoj. Korišćenje ove terapije toliko efikasno otklanja psihičku krizu da su u Škotskoj predložili ovu metodu kao zamenu za zvanični metadonski program. Zahvaljujući novim metodama efikasnost lečenja u mnogome povećava šanse da se pritisnu kočnice. Skinuti se s igle, vozovi smrti. Čoveku se vraća kontrola nad svojim emocijama, on više ne živi u mračnoj pustoši, već se raduje svakom novom danu. “On je onakav kakav je bio ranije, rado komunicira s nama, opet smo zajedno…” – često čujemo ove reči na kontrolama. Izlečenje ne samo da je moguće, nego je u potpunosti realno. Narkomanija, kao i rak, više nije smrtna presuda. Obratite se na vreme za pomoć i ona će biti maksimalno efikasna.