Problem zavisnosti u Srbiji. Sedativi, alkoholizam, droga

HAPPY TV

Gostvanje ruskog doktora na Happy TV. Razgovor na temu da li je zavisnost porok ili nije porok, ko ima sklonost ka tom problemu, kakva postoje rešenja, da li postoji trajno rešenje, šta pruža ruska medicina?

Problem zavisnosti u Srbiji. Sedativi, alkoholizam, droga.

U jurnjavi za obavezama, mnogi posrnu i skrenu s puta. Tu ih najčešće sačekaju poroci koji u prvi mah deluju kao saveznici i prijatelji da bi tek kasnije ispostavili svoje račune, često fatalne. Kako prepoznati zamke bolesti zavisnosti, reći će nam naš gost, dr Igor Boljbuh, specijalista iz oblasti psihijatrije i narkologije.

Voditeljka: Dobro jutro!

Dr Igor Boljbuh: Dobro jutro!

Voditeljka: Hvala Vam što ste došli. Malo je teška tema za ove rane jutarnje sate, ali dobro, da ih malo razbudimo, što se kaže. Ja moram da vas pitam odmah za taj neki, obično kažemo profil ljudi koji su skloni porocima. Da li tu postoji neko, ko tu ima takoreći te neke pretenzije? Da li su Vaši pacijenti onako, manje više slični?

Dr Igor Boljbuh: Mi izbegavamo taj termin porok zato što očigledno za nas to je zavisnost, a zavisnost to je bolest. Za ovu bolest neki ljudi više imaju sklonost ali ustvari iz moje prakse koja nije toliko velika, ja sam složio mišljenje da svaki čovek može postati zavistan od nečega. Na primer, u našoj bolnici mi smo imali iskustva, pomogli smo ljudima iz različitih oblasti, javnosti. To su ljudi naše kolege lekari, to su bili političari, to su bili sveštenici, to su bili i profesori. Jednostavno zavisnost može čekati svakog čoveka.

Voditeljka: Verovatno možda neke životne okolnosti dovode do toga da se prepustimo tim nekim oblicima zavisnosti?

Dr Igor Boljbuh: Naravno, postoji nekoliko, po 3, 4 klasična scenarija. Na primer mladi covek, koji je tek na početku života, tek se osamostalio, on je za eksperimente, skon je da proba neku supstancu. On ne gleda dalje, ne misli o posledicama, uživa u tom nekom noćnom životu. Proba jednu supstancu, drugu, treću i neprimetno za četiri-pet godina on vidi da ne može bez toga. Ima i druga kategorija ljudi koji na primer zbog stresa, zbog problema, zbog posla čovek vidi da svaki dan gubi svoje živce, vidi da ne može da spava, da on ne može izdržati taj pritisak, i on na kraju krajeva traži izlaz u nečemu, traži neki taj ventil kako bi mogao odmoriti. I najlakše, što ima pri ruci da uzme da popije nešto, pa posle popije još neku tabletu za smirenje da bi očistio glavu i odmorio od svega i to postaje njemu kao ritual. Prvo vikend, da bi posle i u toku radne nedelje i na kraju krajeva pre posla popio piće da bi mogao normalno da radi.

Voditeljka: Kada se već prepuste tim oblicima zavisnosti i to potraje, traje godinama, i ko zna koliko, kako ide onda proces izlečenja, i da li je moguće da se neko izleči, obično kažu: jednom alkoholičar, uvek alkoholičar, jednom narkoman, uvek narkoman. Kakvo je vaše iskustvo u tome?

Dr Igor Boljbuh: Lečenje bolesti zavisnosti je specifična oblast medicine zato što tu nije dovoljno samo medikamentima pomoći čoveku. Kada na primer čovek ima upalu pluća, ti daješ njemu deset puta antibiotik i na kraju krajeva ako si pogodio sa antibiotikom, vidiš da je njemu prošla temperatura, eliminisana je bakterija i on je ozdravio, sve je u redu. Što se tiče zavisnosti, zavisnost ima biološku komponentu. Kod zavisnika su narušeni neurohemijski mehanizmi,njegov mozak ne funkcioniše kako treba. On ima apstinencijalnu krizu i tu na početku je neophodno maksimalno uticati na telo, maksimalno vratiti u normalu te fiziološke procese. Međutim zavisnost, nije u kostima, zavisnost nije u krvi. Kad je čovek već čist od narkotika ili alkohola, jeste on fizički kao normalan, ali psihički njemu i dalje ostaje ta neka potreba da on ponovo oseti dejstvo supstance i ide ta borba motiva. On shvata da je već nekoliko puta pravio te krugove, ostavljao je narkotike ili alkohol, posle se vraćao. On zna da to nije dobro, ali jednostavno to zauzima veliko mesto u njegovom životu, i na neki način, on na kraju krajeva i ne zna da li on voli ili mrzi tu supstancu. I često se to menja. Ujutru čovek kaže:“ Nikad neću to više raditi sebi,svojim bližnjima!“ Međutim u toku dana njega nešto iznervira i on drugačije apsolutno razmišlja:“E sada bih nešto popio!“

Voditeljka: Izabere lakši put. Da, nekad se čini da vi lekari iz ove oblasti imate Sizifov posao, da se to uvek vraća, i da ponekad za džaba sve to radite?

Dr Igor Boljbuh: Zato što, vidite, na primer, mi ulažemo to što imamo, medicinske tehnologije, neke metode, znanje, rodbina vrlo često daje sve od sebe. Traže neku najbolju priliku, najbolju kliniku, najbolju soluciju, najbolje lečenje, ispunjavaju sve preporuke, savete lekara. Međutim kada čovek ovako, sam zavisnik, sa strane na to gleda, kaže, kao hajde, neka, potrudili su se oni, ali sam ne uloži svoju motivaciju, ne menjaju svoj životni stil, ne kažu sam sebi ja to više neću sebi dozvoliti. Tada se pojavljuju ti krugovi. Posle lečenja bude sve u redu, sve u redu, ali posle prošlo neko vreme i otprilike malo pomalo, sve se vrati na staro.

Voditeljka: Da, potrebna je jaka ličnost da bi se ostalo na tom putu izlečenja, ali da neko ima jaku ličnost, očigledno ne bi ni došao u tu situaciju. Ali osim ovih oblika zavisnosti koje smo pomenuli, postoji čini mi se još prikrivena, nije toliko alarmantna, ali to je recimo zavisnost od interneta, od mobilnih telefona, od svih tih tehničkih uređaja, i tako dalje. Da li postoji neka vrsta zavisnosti koja je karakteristična za našu zemlju, naše podneblje, ili to nema veze, nema veze ni sa socijalnom slikom, ni sa podnebljem, ni sa narodom?

Dr Igor Boljbuh: Pa ja mislim,naša klinika postoji u Srbiji 5 godina, mi imamo 4 klinike u Rusiji. Možemo uporediti situaciju u Rusiji, Srbiji, imamo jednu kliniku u Meksiku, u Švajcarskoj. Što se tiče Srbije u poslednje vreme smo zapazili da je u strukturi pacijenata sve više i više ljudi koji su pali u zavisnost lekova za smirenje, zato što na neki način svi smo pod stresom, teška je situacija ekonomska, problemi u porodici, problemi sa decom koja ne slušaju. Na kraju krajeva odeš kod lekara, kažeš ne spavam , daju ti neko sredstvo, a ti lekovi, anksiolitici, benzodiazepini su vrlo efikasni. Mnogo je važno ne prelaziti tu granicu kad ti taj lek pomaže i za kratko vreme ti možeš upasti u situaciju kad bez tog leka ti ne možeš izaći iz kuće, kada te u liftu hvata panika, strah, kad imaš depresiju, kad ne možes spavati, kad ti je taj lek najvažniji od svega, ti nosiš to u tašni, ako ideš na putovanja, prvo što spremaš pogledaš da li nosiš tablete.

Voditeljka: Sve u svemu, nažalost mnogo posla za vas što bi se reklo u ovim teškim i kriznim vremenima naročito. Hvala vam što ste eto, malo smo popričali na ovu temu. Naravno nije ovo ozbiljna i detaljna priča o tome, zaista treba posebno da se radi, to najbolje znaju oni koji su vaši pacijenti.