Emisija “Ćaskanje”

SOS KANAL

Voditeljka: Dobar dan i dobro došli. Gledate još jedno izdanje emisije „Ćaskanje“. Kao što ste imali prilike da vidite odmah nakon samog uvoda, odnosno naše uvodne špice, jeste naša današnja tema. Upravo ćemo razgovarati o mogućnosti i lečenju različitih vrsta zavisnosti. Svakako pre svega ćemo pričati o specijalnoj ruskoj bolnici koja je otvorena i u Srbiji. Sa nama je danas u našim gostima dr Igor Boljbuh, dobar dan i dobro došli, kao i prevodilac Jana Uzunovski, koja će nam, naravno, pomoći da doktora što bolje razumemo. Evo da pomenemo upravo po čemu se ova klinika razlikuje od mnogih drugih koje, pretpostavljam, rade u Srbiji na sličnom problemu?

Igor : Mi se trudimo da u našem lečenju, u našoj bolnici primenimo sve metode koje su se pokazale kao efikasne, u celom svetu sve ono što je dosad otkriveno pokušavamo da primenimo. Ne bi imalo smisla lečenje raditi onako kao što je svuda, znači neki taj uobičajeni pristup gde bi sve bilo isto, gde se sve svodi na tablete i neku psihoterapiju ili da prosto savetujete narkomane da se bave sportom ili da odu na hor, da prosto krenu na pevanje, da se bave nečim drugim – to je sve što je već uobičajeno, mora se pronaći neki drugi pristup samom problemu. Mi znamo da je narkomanija pre svega bolest koja i fizičke, psihičke i socijalne probleme nosi sa sobom. Nema smisla savetovati narkomana, pokušavati ga rečima ubediti da je to loše, da nije dobro to što radi, kada on i fizički i psihički ima problem. Zbog toga lečenje podrazumeva nekoliko faza, odnosno etapa. Zbog toga je suštinska dijagnostika, odnosno sam početak lečenja kad treba utvrditi samu ličnost narkomana, odnosno koje narkotike je on ranije uzimao, kakve su neke druge faze, drugi elementi samog problema.

Voditeljka: Da li su narkomani uvek iskreni upravo kada dođu na tu dijagnostiku i na taj prvi razgovor sa Vama, da li kažu zaista koliko su već dugo narkomani, šta su tačno uzimali i ostalo?

Igor: Da, to je jako dobro, profesionalno, pravo pitanje. Narkomani su praktično od samog početka svog problema prinuđeni da lažu, da se služe nekim vrstama obmana, npr. kad ih majka pita uveče: “Zašto si došao kasno? Šta se to dogodilo?” normalno da on neće reći da je izlazio, da se drogirao, već će pronalaziti razne izgovore u tom smislu i onda će samim tim te laži i obmane ustvari postati neka vrsta navike.

Voditeljka: Koliko često roditelji znaju, pretpostavimo da njihovo dete ima problem i dolaze sami da se prvo informišu na koji način da ubede svoju decu da se leče?

Igor : To je vrlo čest problem, zbog toga što roditelji kada već primete da nešto nije u redu, da je dete počelo da se služi nekim lažima, da je postepeno počelo da gubi interesovanje za učenje, za sport, za druženje – onda primećuju da nešto nije u redu. Ali u tom trenutku još uvek nisu spremni da to povežu s narkoticima. Vrlo često taj period od početka uzimanja narkotika do trenutka kada već deca priznaju da imaju problem može da bude između godinu i tri godine. Dva su faktora, odnosno dva su uzroka zbog kojih je to tako. Pre svega zato što narkomani pokušavaju sami da maskiraju svoj problem, da nekako to sakriju od drugih, a drugo što roditelji prosto ne mogu da zamisle da njihovo dete ima taj problem –

“Kako je moguće da se moje dete susrelo sa tim problemom?”. Obično kad kažete narkoman, to se povezuje sa nekim slabim ljudima, to su asocijacije tipa da su neuspešni ljudi oni koji mogu da dođu u takvu situaciju, a ustvari nije tako – narkomanija je prosto bolest kojoj su podložni svi, bez obzira.

Voditeljka: Evo možda i jedno teško pitanje: zbog čega ljudi postaju narkomani? Upravo ste pomenuli da se negde to povezuje sa nekim neuspehom, depresijom, krahom i da se onda ljudi u tom trenutku okreću narkoticima, ali da li je to istina?

Igor: Vrlo često ovo pitanje i nama postavljaju roditelji, a vrlo često i mi sami sebe pitamo i između sebe razgovaramo o tom problemu. Postoji nekoliko tački gledišta u tom smislu. Postoji i jedno mišljenje po kome se smatra da prosto postoje ljudi koji su skloni od rođenja ka tom uzimanju narkotika, jer je njihov mozak od samog rođenja lišen određene količine tih hormona zadovoljstva. Postoji mišljenje da svi naši problemi vuku korene od detinjstva, odnosno da su neki događaji u detinjstvu prosto uzrokovali to što se kasnije dogodilo. Obično se kao razlog navodi razvod, deca iz takvih nekih situacija, zatim uglavnom se vezuje isto tako i za vaspitanje i to se navodi kao uzrok prelaska na narkotike. Ja lično smatram da se ne može sve smatrati problemom vaspitanja i problemom zdravlja, a evo i zašto. Prvi razlog zašto tako mislim je ako npr. imamo jednu porodicu koja ima troje dece, svi su oni na podjednak način vaspitavani i svi rastu u istim uslovima, a opet imate dva deteta koja nemaju nikakav problem i jedno od njih je samo narkoman. Drugi razlog zašto tako mislim jeste da npr. nema mnogo ni samo vaspitanje toliko udela u tome da ljudi postanu narkomani, npr. jedan naš pacijent koji se lečio kod nas imao je 58 godina. On je imao 52 godine kad je prvi put probao narkotike, tako da u njegovom slučaju mi ne možemo da kažemo da je to bilo pogrešno vaspitanje, kad on praktično ima ceo život iza sebe, već je to jednostavno bio sam heroin, odnosno snaga heroina koja ga je navela na to da ne može da se zaustavi. I treći razlog, ne znam kako je to u Srbiji, ali u Rusiji je to vrlo čest slučaj, to je slučaj da neke kriminalne strukture vrlo često koriste narkotike kako bi mogli da kontrolišu ljude, jer je to nekako najjednostavniji način, prosto ga navedete na to da postane zavistan od heroina i pretvorite ga u svog roba, znači on može za Vas da uradi šta god. Vaspitanje zaista ne igra tu nikakvu ulogu. Tu se samo radi o tome da im se redovno daje određena doza narkotika i oni postepeno postaju zavisni od toga i više bez toga ne mogu i to je način da se stave pod kontrolu. Ja vrlo često pričam roditeljima priču iz nekog mog ličnog iskustva, iz života kada sam zaista svojim očima video kako je čovek postao zavistan od narkotika. Po završetku fakulteta bio sam na specijalizaciiji i radio sam na odeljenju za anesteziologiju i reanimatologiju. Još za vreme školovanja radio sam kao medicinski brat, tako da sam dosta dobro poznavao same kolege, jer smo zajedno dugo vremena radili. To je bila uglavnom mlada ekipa, svi su imali negde između 30-35 godina. Zajedno smo se družili i na radnom mestu i nakon toga, bio nam je zanimljiv i naš posao i anesteziologija i radiologija. U tom mom društvu bio je i jedan drug, prijatelj koji u principu nije imao nikakve nedostatke, nije tu bilo nikakvih nedostataka ni u vidu njegovog ranijeg vaspitanja, niti je imao bilo kakve probleme psihičke prirode; međutim bio je zaista i u struci jako uspešan, jer je u okviru armije završio tu specijalizaciju, zaista je bio fenomenalan u svakom pogledu. Mi smo u jednom trenutku primetili da se s njim nešto čudno događa. I kada smo ga pitali da nam objasni šta se to ustvari sa njim događa, od čega je sve počelo, kako je počeo njegov problem, on je rekao da je jednom prilikom radio dva dežurstva zaredom, bio je jako umoran i onda je iz sefa uzeo dva trodona, uzeo je valijum da bi se naspavao i odmorio. Kada je jednom to upotrebio, onda je primetio koliko to njemu navodno pomaže, odnosno da on može bolje da radi, da može više da izdrži, oseća se nekako samouverenije i on je nastavio sa tim. Kako je vreme prolazilo, naravno, situacija se menjala u njegovom slučaju nagore. Kada je dolazio na posao više ga ništa nije interesovalo, ni mi kao kolege, čak ni pacijenti, već je odmah trčao u tu prostoriju sa sefom gde su se nalazili lekovi, uzimao je morfijum, govorio sestrama da će ga on sam dati pacijentima, ustvari ga je uzimao lično i tako se problem dalje razvijao. Na kraju naravno ništa nije pomoglo, nisu pomogli ni razgovori, bukvalno je čovek došao do dna, izgubio je posao i sve je izgubio.  Na kraju se priča ipak dobro završila. On je pronašao u sebi snage da se suprotstavi tom problemu, bio je na lečenju, zatim je otišao u Moskvu i nastavio da živi normalno…