Utisci pacijenata / mentalna blokada

9.02.2012

Za vreme kockanja bio sam dosta labilna osoba. Za sve ozbiljnije stvari u životu mislio sam: lako ću to. Pa samim tim i sa kockom ću lako. Međutim kako je vrjeme proticalo, stvari su počele izmicati kontroli. Posuđivao sam novac i kockao sve više i više. Izgubio sam sve dobre prijatelje, svojom nervozom udaljio ženu i djete od sebe. Dotakao dno života, razmišljao samo o ubistvu, krađi i najcrnjim stvarima.

U poslednji čas našao sam vašu kliniku na internetu, odmah sam pozvao majku da joj priznam istinu i kažem za vas. Termin je istog dana bio rezervisan.

Prva 2-3 dana osjećao sam se loše, samo iz razloga što sam to dozvolio sebi u životu, ali sam osećao i sigurnost vaše klinike, da se mogu izlječiti. Sve je išlo lako do tog tretmana hipnoze. Nisam znao šta me čeka toga dana. Odjednom život se počeo odvezivati unazad, pa naprjed, i tako nekoliko puta. Neke lijepe i loše stvari toga dana sam se sjetio, za vrjeme hipnoze naravno, ali najteži trenuci iz kockarskog života su se bezbroj puta smjenjivali pred očima. Osjećao sam se dosta teško i jadno. Iako jedva svjestan, samo sam čekao da svane novi dan.

Svanuo je, osećam se i dalje iscrpljeno ali dosta sigurnije u sebe, mjenjam život. Nikad u to nisam bio siguran kao danas. U pokušaju da odgledam utakmicu javila se velika nervoza, a u glavi je lupalo kao bubanj. Nisam mogao a ni želeo to da gledam. Toliki bol u glavi nisam doživeo u životu.

Sada sa svoje tačke gledišta mislim da sam uspeo u lečenju, kolika se nekad javljala želja za utakmicama, sada je mržnja duplo jača.

 

26.10.2011. 

Pre lečenja razmišljao sam o heroinu i nije mi bilo bitno ni ko sam ni šta sam, ni šta sam dužan, ni kome sam dužan. Čak sam i voleo da me neko nađe, da me ubije, da ne živim. U razgovoru sa roditeljima sam odlučio da pokušam da ne uzimam heroin. Na lečenju sam razmišljao o svojoj porodici i sinu. Sve je išlo na bolje i motivacija je bila veća. Na mentalnoj blokadi sam doživeo nešto veliko. Negativna energija je iz mene nestala. Negacija za heroin više ne postoji. „Hoćeš da uzmeš heroin?“, pričali su mi ljudi oko mene, poznati i nepoznati. To neću da zaboravim. Sada ne mislim o njemu, nemam varijante kako da sredim šemu kada bi bio na ulici, nekako mi je mnogo dalek i želeo bi da tako ostane.

 V.D.

 

                                                  ***

Na početku sam vido sliku kad sam bio beba, i onda posle toga sam vido sebe u toj sobi, gledo sam u sebe, sećam se muzike što me je opustila i onda su hteli da me stave u drugoj sobi, ja sam usto sam a kad sam hteo da stanem na pod video sam kao da lego, izašo iz poda što je bio crn, kao da sam stao na zgradu, i onda sam počo da drhtim. Kad sam došo u drugu sobu osećo sam se loše zato što nisam mogo da hodam sam i nisam mogo uopšte da pričam. Posle par minuta mi je bilo malo bolje i onda se sećam neki glas što kaže droga je smrt, živi tvoj život. Posle sam pričo sa sobom u glavi i onda je Ruskinja mi skinula peškir sa glave, ona  je rekla da je ono što sam čuo droga je smrt, živi tvoj život, i ja joj reko to je ono što sam čuo u glavi i onda mi stavila peškir nazad na glavu i još sam malo pričo u glavi i to je sve što se sećam. Sad se osećam dobro i svaki par sati mi se ponavlja u glavi droga je smrt, živi tvoj život.

05.09.2011.

 

Pre lečenja život mi je bila kocka. Mislio sam da se sve vrti oko novca a nisam gledao neke druge stvari. Nisam želeo da prihvatim da sam se zarazio kockom i ostalim porocima kad sam shvatio da nemam kontrolu nad sobom.

Na lečenju mi je najviše pomogao povratak u normalu uz pomoć procedure. Na mentalnoj proceduri vraćale su mi se scene iz detinjstva i promena u glavi.  Potrošio sam vreme uz kocku a ne samo novac. To mi je bio prvi utisak kad sam se probudio.

Zaključak- Nov početak i ostavljanje kocke. Kocka-bolest!!!

Želim da budem sa svojom porodicom.

L.R.    F63.0

                                                      ***

Procedure

What I remember?

Walking into procedure room and sitting on a bed. Dr Alexy sat with me and explained the procedure. Then blood presure+pulse were taken-they were a little high due to nerves. 3 injections were given to me, one in the ass, 2 in the neck. Had to wear a hair net and then lie down as reality faded and I entered a trippy road of reality. Dr Alexy told me to picture my mum and sister, to think of their faces and of their warmth and love as reality dwindled. A towel was placed over my eyes and I was led by dr Alexy to a time and place where I was happy as a child. I went back to 3 years old before my younger brother became mentally and physically handicapped and before my younger autistic sister was born. I pictured the house we used to live in London, pictures of me and my brother as babies, as 2 and 3 year olds  at nursery. Then I was taken to school and remembered my best friend who was also good at music. Next was at a party which was nice at first-ectasy and speed until the doctors started trying to make me take heroin and crack which I didn't want and kept trying to push dr Alexy hard away which contained heroin. I kept saying no. Next was death  which was horrible. I couldn't breathe, I was suffocating with the whole world coming down on top of me. The towel was removed from my eyes and I was made to sit up.The next thing I remember was being wet and taken into nurses room, the nurse bringing clean clothes down for me. Went into the bathroom to change and then lay down for an infusion for about 15 minutes talking to the psychiatrist a little. I remember craving ectasy at first probably beacuse that was the only other happy time of my life- partying and being upto 4 years old when everything went wrong at home. I felt a surge of being strong, of being a figther, a survivor. I want to live. I remember crying a little with the psychiatrist as it became clear what a paradox my life was compared with my brother and sister. I still feel strong today and want to live and survive. In terms of drugs, I don't hate them but I don't want to use them or become an addict again. If they were put in front of me I honestly don't know if  I'd be able to say no. In terms of crack and heroin I never want to see or touch them again. In terms of other drugs I can't say that I'd never do them again. So I suppose I'm so/so. But I do know that I want to live which means not to use drugs and I will give 100% to live by that.

 P.T.O.

                                                     ***

Pre procesa procedure osećao sam se odmornim, svežim i možda malo napetim. Na početku procedure mi je bila muka zbog gubljenja kontrole nad telom i vrtoglavice u glavi. Sam proces procedure mi je krenuo sa nekim filmom o kockanju i kako je to najveće zlo i nesreća koju čovek može da priušti sebi i svojima. Posle određenog vremena kad sam ušao u fazu hipnoze pojavila mi se crna pozadina i na njoj beli album za slike. Album je tako počeo da vrti slike i da me vraća u prošlost. Setio sam se zajedničkih letovanja, zimovanja dogodovština, iz prošlosti. Setio sam se početka treniranja košarke, završetka školovanja, svega. Setio sam se prokockanog zlata i ljudi čije je zlato bilo. U jednom trenutku pred kraj hipnoze stajao je jedan rulet sto na kom je sedeo crveni čikica, svi su me pozivali da igram, međutim ja nisam želeo, odupreo sam se i rekao NIKAD VIŠE. Posle seanse bilo mi je muka, nisam osećao telo, ali sad mi je bolje.

Promenila se podsvest, shvatio sam da je to jedno veliko zlo, nemir i ne predstavlja ništa dobro. Imam jak motiv i jaku želju   da više nikada ne kockam. 90% sam uveren da se neću više kockati jer želim normalan život uz porodicu. 

M.L. 

                                                    ***

Kad sam krenuo na seansu osećao sam se dobro i srećno. Međutim kada je krenula seansa bilo mi je mnogo loše i svakakve stvari , tužne su mi misli prolazile kroz glavu, kao napr. pogibija, smrt i td. Video sam sebe u kovčegu kako ležim a oko mene dosta ljudi koji su komentarisali da mi je ovakav kraj i trebao da bude. Video sam sve neku tugu, rođake i drugove kako ginu. Poginuli su brat i tata a ja sam bio u kovčegu. Odvratno sam se osećao kada sam video sebe mrtvog, a kao bio sam živ. Pošto sam video smrt najbližih, svoju smrt, seansom sam shvato da više nikada ne smem da uđem u kockarnicu jer ću izgubiti sve, najviše porodicu. Gadi mi se kocka, rulet, brojevi, ljudi u kockarnicama.  

S.D  F.63

                                                   ***

31.01.2011.

Počeo sam da se kockam kada sam imao 13-14 godina, sa društvom sa kojim sam igrao košarku. Ispočetka, igrao sam samo sportsku kladionicu ali kako je vrijeme odmicalo počeo sam da tu zabavu shvaćam kao nešto mnogo ozbiljnije, i ulozi i preokupacija time su rasle iz dana u dan. Uvijek sam nalazio vremena da svratim do kladionice bez obzira ako sam zbog toga kasnio na treninge ili u školu. S vremenom, moja zavisnost se povećava i svaki vikend bez kladionice bi bio dosadan. U periodu 17-te i 18-te godine se nisam kockao jer sam bio u USA, i nisam imao vremena da razmišljam o tome.

Nakon moga dolaska u Beograd, 2007/8 godine ponovo počinjem da se kockam, na početku je to bila samo kladionica a nakon nekog vremena počinjem da igram rulet po prvi put. Od toga dana, počeo sam da gubim bitku sa samim sobom, tj. da gubim  svoje karakteristike i vrline, ostala je samo mana-bolest, rulet. S  vremenom postajem zavisnik od ruleta, gubim dosta novca i često igram do poslednje pare u džepu. Onda polako kreću i dugovi, kradem od svojih novac kako bi igrao ili vratio novac, počinje era mojih obmana i laži: kada, gde, kako i koliko?

Iz dana u dan te laži postaju veće i učestalije i naravno obuhvataju sve veći broj ljudi iz mog okruženja.

Dešavalo mi se da kad ostanem bez novca, otvorim telefonski imenik i listam, tj. tražim od koga bih mogao da pozajmim novac, niti jednog trenutka ne razmišljajući da li će to uništiti moju reputaciju i ugled, a naposletku poštovanje i ugled mojih roditelja.

Mesecima se stvarao taj začarani krug ljudi po principu uzimala-davala, ne znaš ni kome si ti dao novac a ni kome duguješ.

Shvatio sam vremenom da se nervoza u meni i stres sve više gomilaju i da nekad reagujem na gluposti na koje ne bih prije, jednostavno nae prepoznaješ sebe u mnogim situacijama. Sve ovo me je navelo da tu bolest ostavim zauvek i vratim se starom životu i starim navikama.

Kad „izgubiš“ roditelje, prijatelje, curu, familiju zbog hira i gluposti, shvatiš da su ti u životu neke stvari mnogo važnije i treba ih ceniti, jer kako kažu:“Tek kad nešto izgubiš, shvatiš koliko ti je to značilo.“

Dugo sam vremena izbegavao temu kocke sa bilo kim u familiji, jer sam znao da mi je to najslabija tačka i odmah bi odreagovao burno, nervozno, tj. bio bi izbačen iz takta. Znao sam da moja najuža porodica mnogo ispašta zbog toga, kako psihički tako i zdravstveno. Mnogo sam vremena to i sam znao, ali kad god bi ušao u CASINO zaboravljao bi na sve to i maksimalno bi se svemu tome posvetio kako bih vratio novac koji dugujem. Desilo se i par puta da sam išao iznerviran nekim drugim problemima ne shvatajući da mi „ovo“ donosi još veće zlo. Vremenom shvatiš koliko si vremena, živaca, prijatelja izgubio, tj. zapostavio jer si ustvari bio konstantno posvećen obrtom i kombinacijom novca, laži i obmane ljudi oko sebe. Jednostavno nisam shvatao da imam mnoge mogućnosti u životu koje nisam iskoristio jer sam izgubio dosta poverenja ljudi oko sebe do kojih mi je stalo na ovaj ili onaj način.

 

                                                      ***

01.02.2011.

Ušao sam u prostoriju za proceduru i tretman je mogao da počne. Isprva sam imao veliki strah jer sam se plašio moje reakcije na celi proces.

Procedura je bila izuzetno mentalno teška, mnogo zvukova, slika, praktično ti celi život prolazi kroz glavu. Javljale su mi se raznorazne slike i sećam se da sam se tresao ali i ne baš svega. Samo na neki sekund, tj. na bliceve.

 

03.02.-Nakon procedure sam se osećao mnogo malaksao, bespomoćno, iscrpljen kao nikad u životu, mnogo loš osećaj.

Još sam malo ošamućen ili neispavan, ne znam ni sam kako bi opisao to stanje, u sebi osećam toplotu i želju da vidim svoje roditelje da ih zagrlim, da se malo ispričam sa njima po prvi put u životu 100% iskreno.

Osećam da sam pun snage i toliko stvari planiram da uradim kako bih povratio izgubljena poverenja i ljubav koji su mi potrebni da u životu postignem svoj cilj, svoj poslovni uspeh, kako bi naposletku od mene ispao dobar čovek i ako Bog da pravi otac. Izbegavam neke ljude maksimalno i posvetiću se pravim stvarima i ispunjenju svog slobodnog vremena sa pravim obavezama.

„Riječi u životu nisu toliko bitne, koliko i sama djela. „

Hvala,

P.M.

                                                     ***

Na početku seanse osećao sam se jako opušteno, vrtio sam filmove iz svog života, na samom početku sjetio sam se slike kad sam bio malen. Bio sam naslonjen na plavi motor, ima sam negdje 6-7 godina. Bio sam opušten i razigran. Otac me je tada slikao i tu sliku imam kući. Poslje te slike video sam dilera droge, osobu koja me prvi put počastila sa heroinom šmrkajući na nos. Vidio sam scenu prvog uzimanja droge a sad mi je ona bila jako prljava, znači osoba i cjeli taj događaj mi je bio gadljiv. Nakon toga počeo sam razmišljat o curi i to mi je sve više prijalo. Video sam nas dvoje zaljubljenih sa dvoje djece kako šetamo nekim parkom, djeca su bila muško i curica. Osjećao sam se jako ponosno. Puno su mi razni poznanici dužni para pa su mi oni prolazili kroz glavu a ja sam tražio rešenje za takve probleme. Onda sam se opet sjetio djevojke i to me vratilo iz tog crnog filma u životopisni. Sjetio sam se matere pa je došlo do toga da sam posjetio grob i ljubio sliku njenu.

R.V. F11.2

                                                     ***

Iskustvo sa senase S.D. 30.06.2011.

 

Na početku seanse su mi se javile dve slike. Jedna slika je opisivala život sa kladionicom. U toj slici sam išao u kladionicu uzevši novac. Sa druge strane, druga slika je bila život bez kladionice, u njoj sam video suprugu, dete, majku i ostalu rodbinu. Kako je tekla seansa slika sa kladionicom je odlazila a sve više mi se približavala slika bez kladionice. Kad se završila seansa kroz misli su isle slike porodice. Sada posle seanse ne mislim više o kocki.

PRE LEČENJA

Veliki deo vremena  sam razmišljao o kladionici

-neraspoložen

-uništen

-misli o tome kako ću i od koga pozajmiti novac za kladionicu

-stavio sam drage osobe na stranu i samo o kladionici razmišljao

U TOKU LEČENJA

-dolaskom ovde želeo sam da se rešim kocke

-u toku lečenja sam razmišljao kako ću da živim bez kladionice

-lečenje je bilo dobro, doktori i sestre takođe

-počeo sam polako da zaboravljam na kladionicu

-nakon seanse sam uspeo da zaboravim na kladionicu

NA KRAJU LEČENJA

-danas se osećam dobro

-nemam misli o kladionici

-sad samo razmišljam o porodici i kako da budem sretan sa njima i oni sa mnom.

S.D.

                                                    ***

 Pre lečenja sam bio zavisnik od heroina (2-3g) dnevno. Bio sam jako neodgovorna i sebična osoba i gledao samo svoje interese (heroin) dok se moja porodica recimo ustezala za mnoge stvari po trošenju novca. Za mene je recimo 2000 din bila sitnica, a moja majka je s tim parama raspolagala i po nedelju dana. U ovakvom pogledu bio sam ovisnik heroina i nisam umeo da se obuzdam. Imam i verenicu gde mi je bilo žao da jednom u nedelju dana izađemo na neku večeru nego gledao da sedim kući, gledam tv i da ubeđujem sebe da mi je lepo, a stvarao sam samo monotoniju.

Posle lečenja, sebe smatram mnogo odgovornijom i zrelijom osobom bez obzira što imam punih 28 godina. Na lečenju sam shvatio šta je ustvari porodica i sa koliko volje oni hoće da me vrate na pravi put a i sam to sebi želim jer sam kroz terapije i razgovore sa stručnim ljudima shvatio da život sa drogom vodi samo u propast. Voleo bih da sam ona stara osoba koja je bila pre uzimanja heroina jer ću samim tim usrećiti svoju porodicu i sačuvati sebe i svoju ličnost. Prosto rečeno ne vidim sebe više u tom svetu gde se sve svodilo na drogiranje.

 

M.N F 11.2

                                                     ***

Čuo sam zvuke roditelja iz detinjstva.

Osetio sam da sam ostao bez vazduha i da sam umro i da me zakopavaju u sanduku.

Na kraju sam čuo rečenice doktora:“Ja sam pobednik, pobedio sam drogu!“, i te rečenice sam ponavljao.

Nakon mentalne blokade imam veći strah prema heroinu i više samopouzdanja i sigurnosti u sebe.

K.N.

01.06.2011.

 

                                                    ***

Počelo je avgusta meseca 2007.god. Radio sam kao konobar u kafiću. Pored kafića nalazila se kockarnica u kojoj je radila moja drugarica. Ja sam često odlazio tamo, ali zbog nje, nisam se kockao oko 2 meseca dok sam išao. Onda sam jednog dana uplatio 500 dinara i ona mi je objasnila pravila igre. Sledećeg dana opet sam otišao, seo, uplatio 500 din i tog dana dobio 16 000 din. Videvši da je to isplativo sledećeg dana sam primio platu i otišao opet i izgubio sam sve. Posle toga bilo mi je krivo i rešio sam da povratim izgubljeni novac. Otišao kući, uzeo novac koji sam uštedeo i prokockao i njega. Nisam znao šta ću sa sobom tada i rešio sam da pozajmim novac od druga da bih povratio svoj novac i tako je počelo. Zajmio sam od 500 do 1000 evra svakoga dana i stigao sam do cifre od 9700 evra, pomalo sam dobijao, pomalo gubio. Uspeo sam da smanjim dug na 380 000 din. Jednog dana uzeo sam jos 80 000, otišao i uspeo da povratim sav novac koji sam dugovao. To veče dobio sam 426 000 din. Vratio sam novac drugu i zakleo se da nikad više neću zajmiti pare za kocku. To je sve trajalo do polovine septembra. Ja od tada ne zajmim novac za kocku nego se kockam samo sa svojim novcem. Od tada sam kockao sa manjom količinom novca sve do 2009. godine kada sam počeo da radim i trošim veće količine novca. Želim da prestanem da kockam.

Pre pocedure osećao sam se prazno, bez volje za životom. Bio sam sam, usamljen, distanciran od ljudi. U toku procedure prvo sam video brata, video sam njegovo odrastanje i sebe pored njega. Posle toga video sam svoju porodicu dok smo svi bili zajedno. Setio sam se srećnog detinjstva do raspada porodice. Posle sam video crkvu, bilo mi je teško što sam se udaljio od nje zbog kockanja. Video sam sebe dok sam bio beba, to mi je bio mnogo srećan trenutak. Sećao sam se cele familije i svih srećnih trenutaka provedenih sa njima. Zatim svih školskih drugara i perioda školovanja. Doktor me je pitao da se setim kocke i kada sam se prvi put kockao. U početku nisam mogao da se setim, ali kasnije sam se setio. Setio sam se da sam se prvi kockao u 2 razredu osnovne škole, na vašaru. Tada sam ostavio sve pare na spravi koja liči na rulet. Pokušao sam da se setim prvog ulaska u kockarnicu ali kada bih zakoračio da uđem,  vrata bi se udaljavala od menei nestajala u daljini. Na kraju sam video sahranu čoveka u sanduku koji nisam ja, nije imao oči, ali umesto očiju sam video sebe za ruletom i taj sanduk je zakopan. Posle procedure sam se osećao srećnim zato što sam živ i opet sam onaj stari.

I.K.  10.06.2011. F63.0

 

Pre lečenja pio sam mnogo. Nisam imao kočnicu. Pio sam piva, rakije, vina. Pre dolaska na kliniku nisam prihvatao da imam problem sa alkoholom. Već sam mislio da mogu kontrolisati sebe. Ali ovde sam shvatio da imam fenomen prve čaše. Mogao sam da ne pijem određeni period, ali kada bih popio prvu čašu nastavio bih dok ne padnem. Najčešće sam pio u društvu, za ruletom, ili kada bi mi se dogodilo nešto loše(raskid, svađe u porodici).

Na kraju lečenja.

U toku lečenja počeo je da mi se gadi alkohol. Kad god bih pomislio na alkohol stvorila bi se mučnina u stomaku. Iako sam mislio da nemam problem sa alkoholom shvatio sam da ga ipak imam jer nisam imao meru kada počnem da pijem. Posle probe implanta i bukvalnog umiranja više nikad u životu neću pomisliti na alkohol a kamo li popiti. Planiram da završim školu i ako budem postigao  da radim.

I.K.

                                                     ***

 

Koje promene uviđam sada?

Tačno pre deset dana sam došao u ovu bolnicu i doživljavam mnogo promena.

Počeo sam mnogo više da gledam na sebe, na svoj spoljni  izgled. Ranije sam se bio zapustio. Nisam se svaki dan tuširao ili brijao. Sada čak i zviždim dok se kupam. Još jedan dobar primer je to da se sada ne obazirem na jednu devojku i mislim da je ona prava, već mi se sviđaju njih par. Na početku, kada sam došao ovde imao sam jednu sa kojom sam se dopisivao. Mislio sam samo na nju. Posle par dana sam upoznao malo bolje Ljubicu, mnogo mi se svidela. Prekjuče je došla Jana, mnogo slatka devojka. Počeli smo da se mazimo. Ranije mi se to nije dešavalo da mi se svide više njih, već sam uvek imao jednu i to je morala da bude bez obzira da li sam je poznavao. Verovao sam u tu ljubav na prvi pogled. Sada sam shvatio da sam sebe zavaravao. Mnogo više stvari su bitne za jednu vezu osim te zaljubljenosti na prvi pogled. Sada vidim isto koliko je taj kokain i alkohol loše uticao na mene i moje osećanje. Sam sam sebe sažaljevao pijući alkohol, a pravo osećanje nisam mogao da razvijem pošto je kokain vladao mojim mozgom. Vidim sada da sitnice čine život i da će sve u svoje vreme doći na svoje mesto. Bitno je da započnem faks i da ga završim, a devojke će doći same.

S. 23.05.2011

                                                    ***

Počeci mog kockanja idu od šestog razreda osnovne škole kada sam igrao poker aparate.To je trajalo skoro 2 godine. Nakon toga kocka me nije privlačila jer sam bio orijentisan na sport, sve do te fatalne 2006.godine.

Tada, tj, sredinom 2006. pa sve do kraja iste godine počinju velike uplate na sportskoj kladionici, veliki dobici, ali i još veći gubici. Sa kladionicom prvi put prekidam početkom 2007. godine i apstinencija traje do sredine 2008. Tada mi je bilo divno, mislim na period apstinencije. Nižu se uspesi na svim životnim poljima, pogotovo sportskom.

Od sredine 2008. pa do dana današnjeg igrao sam povremeno sa periodima apstinencije i periodima gde sam opet ulagao, dobijao, ali uvek više gubio. Sve više i više se u društvu o meni pričalo u smislu kockara, a ne nekog što sam ja zaista: dobar čovek, dobar drug, dobar fudbaler. Mnogo ljudi sam izneverio pazajmljujući od njih novac, a kojeg i sada dugujem (2000evra).

Od svega što mi se dešavalo u pomenutom periodu najviše me boli bol koji sam naneo svojim roditeljima koji su jedni časni i pošteni ljudi i koji to od mene ničim nisu zaslužili. Žalim, hoću i mogu da se promenim.

U bolnici “dr Vorobjev” sam došao na svoje insistiranje lično. Istina, za lečenje nismo imali novca već su ga roditelji pozajmili a moja je obaveza da ga vratim RADOM, ne KLAĐENJEM.  Za ovu ustanovu sam čuo mnogo pozitvnih kritika u šta sam se i sam uverio. Bez ikakvog laskanja, mislim da se radi o pravim profesionalcima koji će mi pomoći u mojoj borbi da se otarasim ove opake bolesti koja mi je odnela sate i dane u nepovrat, bolesti koja mi je donela noći nespavanja, unela nervozu u mene i moje najmilije i najvoljenije.

Od ove bolnice nikako ne očekujem da me sama izleči, već da mi samo da vetar u leđa, da mi bude vrsta inicijalne kapisle u mojoj borbi i nastojanju da se potpuno izlečim od kockanja.

Došao sam ovde sa čvrstom i jakom voljom da se jednom za sva vremena rešim tog zla. Uspeću u tome! Znam, verujem, uspeću u tome!

Hoću da opet budem onaj stari čovek koga svi vole, koji je omiljen u društvu, čovek koga svi tapšu zbog gola sa 20 metara a ne zbog dobitka na kladionici. MENJAM SE!

T.D.

Pre nego što sam započeo seansu osećao sam se potpuno mirno i opušteno. Za vreme seanse su mi se desile neke neverovatne stvari i slike iz celokupnog mog života. Od detinjstva pa sve do halucinacije o sopstvenoj smrti. Čak tri puta sam sanjao sopstvenu smrt.

Tokom seanse sam tačno mogao da raspoznam šta je to što ja trebam da radim i da stremim ka tom cilju i sve one koje ne trebam da radim (kockanje, smrt zbog kockanja, prepirke sa ocem i majkom, laž).

Takođe, dobre i loše stvari su bile izmešane i tačno se moglo zaključiti šta je dobro, a šta zlo.

Najviše što me iznerviralo i povredilo tokom seanse jeste plač, bol i tuga moje majke i oca.

I nakon seanse kad sam došao u sobu, skoro celu noć sam razmišljao o tome i nikako nisam mogao zaspati i jer su mi se stalno vraćale slike mojih izbezumljenih roditelja.

Sledećeg jutra sam bio još malo ošamućen zbog lekova, ali sam bio dosta bistriji u glavi. Za vreme jutarnje infuzije pri razgovoru sa psihologom morao sam i da zaplačem jer mi se sve skupilo u grudima i u duši. Takođe tokom noći sam u par navrata pokušao da pomislim na kladionicu, ali mi se pri svakoj pomisli na nju stvarao neverovatan osećaj mučnine i gađenja.

Pre lečenja: napetost, nervoza, nesanica, prepirke sa roditeljima, izbegavanje razgovora, bežanje od problema, laž.

Za vreme lečenja: rešenost da se problem sa kockom zauvek reši, vraćanje komunikacije i otvorenog razgovora, mirniji snovi, suočavanje sa problemom, način za rešenje problema sa kockom, manja nervoza.

 

Na kraju lečenja: osećaj neverovatne energije za drugim, boljim zdravijim životom, bistriji pogled, bistriji mozak, raspoznavanje dobrog od lošeg, shvatanje suštine života i samog življenja.

Izuzetno sam zadovoljan načinom lečenja i metodama koje se ovde koriste, stručnost pogotovo. Mnogo  mi je pomoglo da raspoznam dalji put kojim ću ići kada izađem odavde.

T.D.

                                                     *** 

Pre seanse sam bila mnogo uplašena zato što nisam znala šta me čeka. Prvo sam videla svoje detinjstvo, baku i deku kako su me držali za ruke. Posle toga sam videla majčino oko i oca koji je izgledao mnogo starije nego što jeste. Jedva je hodao uz pomoć štapa. Bila sam baš tužna. Posle toga sam videla strašnu scenu, ljude zazidane u zidove bunara i kojima se sliva krv niz telo. Boje koje sam videla tada su se razlivale. Bila sam uplašena, besna, tužna…Sve u isto vreme. Samo sam želela da se što pre završi. Na kraju sam videla svoju sahranu, osećala sam kako mi zemlja pada na telo, nisam mogla da dišem. Videla sam i svoju nadgrobnu ploču i puno ljudi uglavnom iz porodice, svi su plakali.To me je mnogo povredilo i uznemirilo. Posle procedure sam bila presrećna, kao da sam se probudila iz mrtvih. Bila sam srećna što sam živa i što se sve to završilo. Danas mogu da me usreće sitnice, što nije bilo ranije. 

J.S.

                                                      ***

Kada sam popio lek, legao sam na krevet, doktori su mi stavili slušalice na uši i prekrili me. Тada sam kao kroz san upao u neki trans. Celo telo kao da mi je postalo kamen. Nisam mogao da mrdnem. Kada je počela muzika da svira video sam lepe stvari iz prošlosti. Mesta na kojima sam bio, ljude kojih sam se setio. Sve neka lepa sećanja. A posle toga je počelo ono sve lošije. Video sam moje roditelje kako plaču. Video sam sebe kako ležim u kovčegu kao leš, kako me droga dovodi do propasti i kako ostajem sam. Iz toga sam hteo da se probudim ali nikako nisam mogao. To me je dosta dugo držalo. Kada je to sve prošlo bio sam uplašen. Došao sam do zaključka da me droga vodi do dna i da je ovo što sam sada video zadnji čas da moram da se probudim i da krenem normalnim životom.

30.05.11 posle seanse S.P.

 

                                                    ***

Meni je u 1.nedelji bilo veoma teško. Dok sam primo procedure osjećo sam se slabo i teško u glavi. Plašio sam se mentalne procedure. U toku mentalne procedure sam vidio majkine tužne oči kako me gledaju i bilo mi je teško što sam osjetio taj bol. Iz sata u sat mi se sve više vrtilo u glavi. Ostalo se ne mogu sjetit. Posle procedure se osjećam bolje i gledam sve pozitivnije. Gadi mi se na drogu i na pacijente kad ih vidim. Imo sam osjećaj da hoću da pobjegnem od takvih  pacijenata.

 K.K. seansa

 

                                                     ***

 

Pre lečenja: Bila sam van sebe. Želela sam neke ekstremne stvari, bila sam u totalnom ludilu. Nekad imam nekontrolisanu želju za lekovima i kad popijem, odahnem. Kao da sam dobila ne znam šta. Bila sam srećna kad ih imam kod sebe, osećala sam se sigurno sa njima. Prvo sam uzela jednu, pa dve, pa tri, i tako sve više i više. Pila sam i preko dana, odmah, čim ustanem. Samo mi je bilo u glavi da uzmem novac od roditelja i odem u prvu apoteku. Nije me zanimalo da li sam se sredila, da li izgledam lepo, samo sanval mi je bio važan i niko na svetu. Kako sam uzimala jače doze, bilo je gore i gore. Svađa sa roditeljima, ružne reči, svađa sa društvom, razni  konflikti, brzo menjam raspoloženja i brzo se rasplačem. U nekim trenucima ponašala sam se kao malo dete. Kompletno ludilo. Nekontrolisano sam jela, šminkala sam se grozno, stavljala sam jake boje na svom licu. Nisam uzimala svakog dana i tada mi je bilo lepo, mirno, nisam imala krizu, ali sam bila pomalo  nervozna. To me drži 5-6 dana, nekad 10 pa onda počinjem da planiram kako da kupim i odem i kupim.

Za vreme lečenja: Jedne noći sam popila tablete, uzela sam u šaku, ne znam koliko je bilo. Kad sam se probudila, bilo mi je grozno dosta mi je bilo svega i probudila sam roditelje i rekla da hocu u bolnicu na lečenje. Pri toj pomisli koža mi se ježila ali sam čvrsto rešila da svemu dodje kraj. Došla sam ovde. Ovde sam osetila neku sigurnost, mir i imala sam vremena da razmislim o svemu. Puno mislim o svom životu, o sebi i onima oko sebe najviše. Nisam htela da moji dolaze u posetu jer hoću jednom u životu da nešto rešim sama, da budem jaka, da izdržim sve muke da bi živela kao sav normalan svet. Ovde su svi nasmejani, pažljivi, jednostavno vlada neki mir. Shvatila sam da sam učinila najveću grešku u svom životu i da problem ne može da se reši čarobnim štapićem, nego treba uložiti  mnogo, mnogo truda i napora. Došla sam ovde sa ciljem da se izlečim ali sam svesna da to ne zavisi samo od lekara, nego najviše od mene. Moram da se potrudim da dovedem svoj život u normalu i da pre svega budem srećna i svi oko mene. Ovde sam naučila da volim samu sebe.

Procedura

Počela je vrtoglavica, pa onda mučnina u stomaku, sve mi se vrtelo, nisam imala ravnoteže, kao da hodam na koncu. Prvo su se pojavile zelene tačkice, pa mama i ona u naručju drži bebu. Zatim tata i mama, bili su lepši nego ikada. Sestra se pojavljivala na blic. Videla sam sebe i jako sam bila lepa i doterana, stajala sam na suncu, i druga slika, isto sebe ali sa maskom i oči su mi se videle, imala sam strašan pogled i podočnjake. Devojčica bere cveće, krupne bele cvetove i gleda prema zemlji, pa je pogledala u mene naglo i u tom trenutku je iz njenog lica izašlo strašno čudovište. Mašina za tablete u hodniku bolnice, iz nje izlaze tablete na sve strane i kotrljaju se po podu, mašina se pretvara u mašinu za voće. Ja skačem sa kruga na krug, ali kad se prethodni smanji, čujem glasove, čujem da neko priča, ali ne razumem šta. Videla sam plažu. Prolazim kroz neki tunel sive boje neverovatnom brzinom. Vidim sebe i sestru u detinjstvu, hodamo u velikim cipelama. S vremena na vreme se ponovo pojavljuju zelene tačkice. Čujem doktora kada mi kaže da se borim, da ne uzmem tablete, pitao me da li sam ih videla, ja sam odgovorila nejasno. Čula sam kako nešto pada, neki predmet, cimnula sam se, ali doktorka mi je rekla da je to u mojoj glavi. Mučnina je dolazila čim ustanem, a išla sam 3-4 puta u wc. Polako je sve prestajalo ali ne skroz. Još po malo sam bila “u oblacima” i imala još po koji trip ali vremenom je prestajalo. Nisam mogla da spavam jer sam mislila samo o tome.

A.

                                                    ***

 

Moje zdravstveno stanje pre početka lečenja bilo je u lošem stanju po sopstvenoj proceni. Obzirom da se do sada nisam obraćala doktoru u vezi alkoholizma.

Osećala sam psihičke tegobe, odnosno bezvoljnost, veliki umor ali psihički nezadovoljstvo sobom, svojim životom sadašnjim. Plašila sam se da li ću uspeti da ispunim zadatke koje sam odredila sebi, a u suštini sam sigurna da to neću uspeti uz alkohol. Jednostavno nisam uspevala sama sa sobom da opstanem. Alkohol sam u 90% slučajeva pila sama, što zbog stida mada vrlo često zbog tužnih misli.

U porodici je vladala uvek neprijatna atmosfera u iščekivanju mog pijanstva obzirom da sam pila alkohol periodično po par dana.

U toku lečenja sam shvatila ogromnu štetnost alkohola u potpunosti.

Nakon lečenja volela bih da uspostavim iskreniji odnos sa svojim bližnjima, najviše sa suprugom.

Da ispunim svoja očekivanja u karijeri. Inače bez griže savesti mogu reći da prijatelji i porodica nesvesno vrlo često doprinose razvoju ove teške bolesti.

Moje stanje pre nego što sam došla na kliniku je bilo katastrofa, užasno. Nisam mogla da radim i vodim računa o sebi. Pila sam votku svaki dan, u zadnjih pola godine po litar dnevno. Motiv lečenja je bio moje zdravlje i moja deca. Otkad sam  na klinici, osećam se dobro, nemam želju za alkoholom. Volela bih da mi se raspoloženje i koncentracija poprave.

14.04.2011. V.V.

 

                                                       ***

Mentalna procedura

Kada sam dobio 2 injekcije u vrat, doktor mi je rekao da legnem…i pitao me šta se lepog sećam iz svog detinjstva. Sećam se da sam mu govorio o svom drugu Zoranu i o našem odnosu tada jer Zoran je bio moj najbolji drug s kojim sam ja kasnije počeo da se drogiram. Pričao sam mu i o mom drugu Marku, koji je takođe bio jedan od mojih najboljih drugova. U tom trentku ja sam se teleportovao u neku drugu dimenziju i našao sam se kao u nekoj diskoteci gde se čula glasna muzika. Ljudi su mi nudili sve i svašta sa svih strana i ja sam se tome odupirao. Onda sam opet čuo doktorov glas koji me pitao za moju rođenu sestru Anu i moj odnos sa njom. Ja sam mu objašnjavao i svo vreme prolazio kroz neke lavirinte koje ne mogu rečima da opišem  kako su izgledale. Na kraju sam se našao sam  ispred i ja sam osetio veliko olakšanje.To je otprilike sve čega mogu da se setim, ali mi je bitno da sam na heorin na neki način sasvim zaboravio.

Č.B

                                                   ***

Pre lečenja živeo sam nekim”normalnim životom”. Rano ustajanje, odlazak na posao i trening te briga o životinjama. Bez razmišljanja o heroinu ali sa uzimanjem subotexa. Nisam živio klasičan narkomanski život. Život je bio sređen bez osoba iz bliske prošlosti.

U toku lečenja nisam razmišljao o drogi jer sam imao želju izlečenja. Zbog procedura nisam razmišljao o prošlosti ni o budućnosti, jer sam se fokusirao na lečenje.

Nakon lečenja osećam se bolje. Razmišljam trezvenije i kvalitetnije. Volim biti zdrav bez droga. Idemo dalje u nove pobede!

D.S. 15.03.2011.

Od 14.02.2011. godine otkad sam se počeo lečiti meni je dobro i bolje se osećam. Znam šta sam sve radio i koristio i odlučio sam u prisustvu oca i majke i rodbine da se lečim i izlečim do kraja.

 

Od kad se počeo lečiti u vasoj bolnici,  M. se bolje oseća iako to još nije kako  treba, ali se vidi boljitak. Njegovo ponašanje nije više kako je bilo, nema one agresije i vike po kući i svađa. Imam osećaj da ide na dobro. I ovih 15 dana lečenja njegove priče nisu toliko daleko išle prema kriminalu iako ih nekad upotrebljava. Sa nama u kući ne priča o tome jedino kad mu dođe devojka ali ona ga prekida da ne priča, pa se smiri. Preko dana je puno bolji, jedino ujutru kad ustane traži da ide napolje i tu je malo ogresivan ali se brzo smiri.

majka

 

                                                   ***

Evo ovako, kada sam bila u Švicu pušila sam puno trave i puno mi je trebalo. Svaki dan po tri jointa, iskreno da kažem.Trebao mi je taj svet kad sam naduvana. Jela sam samo malo i pila sam više. Kad sam bila kod mame, jela sam zdravo. Sad, pre nekoliko dana sam bila u ruskoj bolnici i još sam tu do danas oko 14h. Šta je sve bilo u te dane? Evo ovako, imala sam terapije. Zove se infuzija sa vitaminia. To mi je dobro bilo i za krv. 2 boce svaki dan.

Imala sam dugu proceduru, to je tako da spavaš i oni ti mozak kontrolišu, da li ti treba droga. Mislim da je to za to, sada me bole mišići, ”mislim”. Šta još da kažem? Ne mislim više na travu, ali se pitam kako bi bilo da nisam ovde došla? Možda bi ja dalje i dalje pušila. Hvala vam.

N.O. 02.01.2011

                                                    ***

 

Da li sam imala očekivanja ili strahove od procedure?

Iskustvo koje je jednom rečju “oslobađajuće”.Očekivanja - ne, strahovi - ne, ali je postojala doza sumlje, nepoverenja u ishod, način, tok celoga iskustva. Moj odnos prema hipnozi u najbukvalnijem značenju nije baš definisan…ali ovoga puta kao ni jednom do sada sam se “prepustila”!!! Uplovila u carstvo sopstvene podsvesti, doživela susret sa sopstvenim bićem, onim iskonskim čistim, koje “ljubav” se zove.

Ona je bila svuda oko mene, tako blizu mene, a drugi vazduh diše. Haljina joj je menjala boje….Likovi moga pokojnog muža, moje dece, moga oca su spojeni u jedno veliko, nalik na kristalno nebo.

A ja?

Vrelina vlada telom mojim, strah ne postoji, samo “Božanska ljubav”!

K.K.

08.03.2011.

                                                   ***

Kad sam došao bio sam napet i bez volje za život. Sad sam pun volje. Pun podrške vidim sebe samo u budućnosti, sa puno volje za život, vidim sebe za godinu dana bez dugova, bez kocke sa ženom i decom veseo, samo zdravlje, biće sve kad je čista duša…

S.A. 11.03.2011.

                                                   ***

Kada sam došao ovde osećao sam neku vrstu nervoze, nezadovoljstva, potrebu za kockom. Mislio sam da će moje probleme rešiti kocka, al sam sve dublje upadao u problem.

Posle procedure se osećam smirenije, raspoloženije, zadovoljnije.  Ne mislim na kockanje kao pre.  Sad mnogo manje nego pre dolaska ovde, misli mi se bistre i počinjem da shvatam da sam uništavao i svoj i život ljudi koji su pored mene. Počinjem da mislim kako ću vratiti poverenje u roditelje, u društvo i sve druge ljude i nadam se da će mi lečenje pomoći da prebrodim sve prepreke koje mi je ova bolest donela i da na kraju budem  zdrava i normalna osoba.

Posle izlaska odavde počeću da radim da bih vraćao dugove koje mi je bolest donela jedino radom i čistim mislima a mogu izaći iz ovog začaranog kruga. Počeću da vežbam, treniram.

I.S.

                                                      ***

 

Pre lečenja: Obožavala sam alkohol, on je bio na prvom mestu u mom životu. Sram me je kad se prisetim mog stanja i u određenim trenucima osećaja krivice koji sam stalno osećala. Utapala sam se u alkoholu, da bih se nažalost u treznom stanju ponovo osećala kriva. Začarani krug koji nema ni početka ni kraja.

U toku lečenja: Nisam uopšte razmišljala o alkoholu. Puno su mi pomogli saveti sa psihologom i sa psihijatrima kao i rad u grupama. Objasnili su mi delovanje alkohola na telo i na um. Družeći se sa ostalim pacijentima shvatila sam da se isto osećam i da je ova bolest ista za sve.

Posle lečenja: Promenila sam svoje mišljenje o alkoholu. Shvatila sam da je ustvari alkoholizam neizlečiva bolest. Jedino apstinencijom možemo je kontrolirati i spečiti da uništi naše živote. Shvatila sam da je borba protiv alkohola duga i teška i da moram najpre rešiti moje probleme na poslu, u porodici i u društvu. Za to mi je potrebna pomoć neke stručne osobe kad se vratim kući. Jako sam zadovoljna s radom ovog vašeg osoblja koje mi je pomoglo da shvatim gde sam grešila i pokazala put prema zdravlju i boljem životu bez upotebe alkoholnih pića.

 

A.M.

                                                   ***

mentalna blokada

Dok sam ulazio u ulicu kojoj su se zidovi topili a ona ličila na hodnik, počeo sam sve brže da propadam i da se boje zidova menjaju, čuo sam nejasne povike doktora, i nagon sve jači i jači da i ja viknem kad mi je snaga bila na vrhuncu viknuo sam : JA SAM SRBIN! Ponovo sam počeo gubiti snagu i propadati kroz sve tamnije i tamnije hodnike čuvši u pozadini nejasne povike doktora dok se nisam našao ispod sante leda bez vazduha što mi je pravilo najveći problem. Ubrzo sam osetio masku na licu i dobio vazduh i polako počeo dolaziti ka svesti.

M.N. 15.12.2010.

 

                                                      ***

1. Počelo je sve neplanski i spontano. Čini mi se da je prošlo jako malo vremena a kada se presaberem prošla je recimo godina ili više a ja sam i dalje tu. U tom periodu sam počeo da lažem i sebe i svakog drugog. Sada kada vratim film na taj odvratni početak mog stradanja, muka mi je od svega. Počeo sam da zaostajem za učenjem a samim tim i rezultati su bili očajni.

Ne mogu dalje više da pišem…Želim da zaboravim taj dio svog života kao da ga  nikada nije ni bilo.

2. Šta je bilo juče ni sam ne mogu da razjasnim; dešavale su mi se čudne stvari i dešavanja po glavi. Uglavnom bilo je jako grozno, mučno, bolno i verujem da me taj uređaj više nikada neće videti dok sam živ. Jučerašnji dan svakako ću pamtiti dok sam živ i želim da ga se sećam jer toliko muke nisam ni učeći vidio ni osetio. Uglavnom bilo je, kako rekoh jako, jako ružno i mučno i grozno ali želim da se uvjek sjećam te tuge u mom organizmu, tih reakcija svog organizma, te patnje i muke upravo iz razloga kao opomene gde me vodi takav način življenja a da ne kažem gdje sam dospio sa takvim načinom življenja, a to je samo dio ali vjerujte mi samo dio ljudskog postojanja.

Definitivno, moj mozak je izliječen i u to sam 100% siguran, siguran, siguran…

Moj jedini i osnovni cilj, želja i opet želja je da se vratim normalnom životu sa svojom suprugom, njenim i svojim najbližim. Sve njih sam jako puno puta (svesno ili ne) povredio i zbog toga ću da patim dok sam živ. Volim svoju suprugu, svoje roditelje, sestru i mog V. M. i M. Volim, ali sam ih do groba povrijedio i osramotio celi dosadašnji rod a i buduce porode.

Boricu se sa tim svojim unutrašnjim nemirom i pobjedicu ga jer kažem vam glava mi je sada kao nova a odatle sve polazi.

Želim da živim sa svojom devojčicom u našem stančiću, da se kućimo i uživamo  u čarima života, želim da je usrećim, živim za dane kada ću nju opet videti srećnu i nasmejanu uz njenog V. Al kako kažu, papir trpi sve a djela pokazuju, pa tako ću i ja pre svega otići u crkvu jer osećam veliku potrebu i ispovjediti se (otvoriti svoju dušu sada kada mi je mozak čist). Poslije ću porazgovarati otvoreno i do detalja sa suprugom ali i sa roditeljima za buduće korake. Definitivno će ih biti a oni moraju biti ispravni i koordinisani. I još samo jedno, a to je da treba da znate da sam svjestan svega što sam uradio, boli koje sam Vam nanio i poniženja koje ste doživeli zbog mene, ali opet vam kažem tada u tim trenucima to nisam bio ja, nije bio Vaš sin i brat, nije to bio V. , nije to bio zetina.Verujte mi , molim Vas, i shvatite me ozbiljno.

SHVATIO SAM GDJE SAM I KOLIKO GREŠIO, TOGA VIŠE NIKADA NEĆE BITI I BIĆU JA ONAJ STARI VESELI SIN I BRAT, ONAJ DOBRI I VESELI V…

                                                               Sve vas volim i oprostite mi    V.S

 

                                                     ***

Mentalnu blokadu sam doživeo kao uspešnu, a opisaću vam je na ovaj način: samo gledanje filmova mi se svidelo i doživeo sam ih na pozitivan način jer su mi delovali kao hipnotisanje i počelo je da mi se spava, posle filma sam doživeo napad smeha. Sama mentalna blokada - nju sam doživeo ovako: dobio sam dve injekcije u vrat i jednu u debelo meso i jednu tabletu pod jezik i brzo sam pao u stanje kome. Doktor mi je postavio par pitanja u vezi sa porodicom na koje sam odgovorio  i posle toga nisam bio svestan ničega, ali sve sam doživeo kao neku vožnju. U početku sam došao na neko mesto i tu su jedva čekali da dođem. Posle toga sam počeo da padam u neko podnožje, a brzo zatim počeo sam da se uzdižem neverovatnom brzinom i kao da sam uradio veoma bitnu stvar u svom životu. Posle toga sam se probudio i slušao  neku muziku. Brzo sam postao svestan svega, mog lečenja u bolnici i svog okruženja. Sve se brzo završilo.  Uglavnom, sve je na mene ostavilo dobar utisak.

V.B. 15.11.2010.

                                                     ***

Procedura je mnogo teška.Dva dana mi je trabalo da budem ok. Pola mog života mi je prošlo kroz glavu i dobrog i lošeg. Vidio sam prijatelje, rodbinu, drage osobe, doktora Igora, kliniku, drogu, svašta stvarno i nestvarno.Dosta straha je bilo. Isprepadao sam se. Sada sam bolji, naravno. Mislim da misli o narkoticima nema više.To isto važi da narkotike neću više konzumirati. Raspoložnje mi je dobro, apetit isto. 

 

                                                ***

 

Prije lečenja sam imala veliku
želju za drogom i za korišćenjem igle. Nisam se nadala rezultatima, ovako veoma
pozitivnim. Terapije su prijale i mnogo uticale na moje opšto mišljenje o
životu. Shvatila sam svoje mane i dalje treba da se poboljšam. Napokon mi se
vratila želja, volja i snaga za nov, zdrav, normalan život. Imam mnogo
poverenja i nade u sebe. Znam da ću biti ovisnik do kraja života, ali mi ne
smeta to. Znam, naučila sam kako da se borim sa tim problemom i na čemu još
moram da poradim da bih bila 100% zdrava, zadovoljna i srećna.

Iako sam probala prije da se
lečim, ovaj način ne može da se poredi ni sa jednim drugim lečenjem.

Mentalna blokada čini, i učinila
mi je čudo.

V.A.. 

26.04.2012.

                                                ***

 

Dosao sam ovde sa namerom da se očistim i da započnem sasvim novi život! Došao sam
čist..., i posle nekog boravka ovde sam već odlučio da ću se ovog puta stvarno očistiti od svega (zadnji put). Shvatio sam da su stvari
oko mene lepše i bolje, što ranije nisam primećivao. Mnogo se lepo osećam i
želim ovako živeti svoj život  do kraja
života, a to je  bez droge.Mentalna terapija mi je
bio vrhunac mog  lečenja i po meni i mom
osećaju sve je prošlo odlično. Ja sam veoma zadovoljan i više ne razmišljam na
temu droge. U budućnosti, odnosno, mom izlasku van, i funkcionisanju, želim
dodati da moram pronaći i devojku i oženiti se! Napraviti porodicu i neki svoj
porodični mir u svom malom životu :-)

03.04.2012.

S.Dj.      

                                                 ***

Pre dolaska na lečenje Nikola je bio djanki. Bio sam jadan, mučen od
samog sebe, zavisnik koji mora svaki dan da popije trodon ili heroin da bi
mogao da funkcioniše i priča sa ljudima. Uvek su bili dugovi, problemi i loš
odnos sa Marijom. Odlučili smo da idem na
lečenje, bio sam skeptičan da li mogu psihički zavisnost da pobedim. Na seansi su mi sinule
mnoge slike, dešavanja od pre, kao i buduća. Tu sam sreo Starog i
stvorio Novog Nikolu. Novi Nikola ne mora da
se izdrogira da bi funkcionisao, već savršeno funkcioniše bez toga. Novi
Nikola postavlja pitanje:"A zašto baš ja moram da budem zavisnik?"
Odgovor je jednostavan:"Ne moraš!"Sada mi je najbitnije
što znam da mogu imati slobodu, i trebalo bi da iskoristim.

V.N. 

                                                   ***  

Ranije sam uzimao heroin i dok
sam ga uzimao, nisam bio svestan da sam bolestan. Radi heroina sam u porodici
stvorio niz laži i izmotavanja
istine kojima sam iz dana u dan lagao i
prevrtao  bližnje. Na sreću svi su još
ovde uz mene. Nedavno sam doživeo prometnu nesreću pa je majka najverovatnije
mislila da sam pod nekim narkotikom i krenula da traži rešenje. Tako sam dospeo
na ovu kliniku. Prvi dan nisam verovao da mi iko može pomoći, međutim otkako
sam ovde nisam imao fizičkih kriza kojih se strašno bojim i u tome vidim jedan
veliki deo mog oporavka. Mentalna seansa je isto tako zagrlila moj oporavak
zato što me potreslo to što sam na seansi video nekoliko slika samoga sebe i
dočarala mi gde bih završio da sam nastavio starim putem. Pomogla mi je da zaboravim,
izbrišem ili jednostavno pobegnem od te faze moga života. Imam jako veliki
osećaj, a to je da nikada više u svome životu neću pipnuti heroin  jer bi to 
bilo kao da si pucam u glavu, a čekaju me mnoge  druge stvari kao posao, obitelj, zdravi
drugovi...

 D. S.     

                                                     ***  

Imao sam probleme sa kockom, već
duže vreme sam pokušavao da se rešim toga ali neuspešno. Uvukao sam u problem i
celu svoju porodicu. Oni su mi pomagali
dok nismo shvatili da je to bolest i da mi treba neko lečenje. Došao sam na kliniku
rešen da to jednom zauvek izlečim. Juče sam imao seansu, neku vrstu hipnoze.
Kroz glavu su mi prolazile slike iz ranih dana kada sam upadao u
neviđene probleme zbog kocke, majku i oca slomljene od tuge i brata koji je
uvek uz mene. Neke lepe stvari sam video pred kraj ali uglavnom su to bile neke
ružne i teške koje bih da ostavim iza sebe i da ih nikada više ne vidim. Danas
sam okej, osećam se malo isrpljeno ali nekako i smireno.

Danas sam imao drugu kraću seansu
na kompjuteru. Sastojala se iz 2 dela. Prvi je bila neki program gde sam birao
figuru i boje sam. Izabrao sam trougao koji se šetao po ekranu a ja sam ga očima pratio i u glavi sam zamišljao negativne stvari koje
mi je kocka donela. To je potrajalo neko vreme a kad je bio kraj doktorka mi je
rekla da zatvorim oči i kažem šta vidim. Video sam stranice trougla koji se
raspada. Drugi predmet sam izabrao krug u plavoj boji. On se skupljao i širio i
kad je bilo gotovo zatvorio sam oči i video pravougaonik u narandžastoj boji.

Drugi deo terapije bila je
najteža provera. Bio je to rulet koji sam trebao da igram i da slušam CD sa
glasovima o svemu što mi je kocka donela. Morao sam da igram što duže mogu sve
dok mi doktor ne kaže da prekinem. U početku sam bio razočaran  jer i dalje nisam imao taj događaj o gađenju kao
što sam mislio, ali što sam duže igrao bilo mi je sve nekako lošije i na kraju
sam počeo da se tresem, da me bole 
zglobovi i celo telo i na kraju groznica. Jedan od težih momenata u mom
životu ali ako je to cena da nikada više ne kockam onda pristajem i najsrećniji
sam čovek na svetu.      

 

N. 06.04.2012 

                                                           ***                                     

Došao sam na lečenje kod Vas na nagovor porodice i
rođaka. U početku verovanje u vas i metode lečenja bile su 60% da mi se ne može
pomoći. A li posle seanse na kompjuteru video sam da ste mi pomogli. Sada sam
oduševljen dobijenim rezultatima.Nadam se da je kocka
prošlost. Vreme će pokazati. Doktori, sestre, svi su divni. Ostaćete mi u
najlepšim uspomenama, i još jednom "Hvala"!

K.M. 16.04.2012.     

                                                            ***